Bezimena

Bezimena

Znaš li ti dobro znani stranče,

koliko sam suza isplakala u ovoj luci

dok si milio čvorovima na jedrenjaku bez kormilara,

pučinom koja je nedodirljiva?

Pamtiš li neznani poznaniče,

moj smeh kada sam te ispraćala

na puteve kojima te život nosio,

mirisima žene koja tebi pokloni

svoje sopstvo?

Znaš li ti znani stranče

kakva su mora pelina plavila moje oči

kada sam te čekala,

tebi se nadala

da ćeš mi doći posle prokockanih noći

u mračnim kafanama,

dok si plaćao tuđe cehove

i okajavao svoje grehe na pogrešnom oltaru?

Pamtiš li neznani poznaniče

kako sam u bescenje prodavala osmehe,

tebi, za koga pomislih da te poznajem

jer si sa mnom grumenje soli sa trpeze kušao,

i nestao, sa drugima loše vino ispijao,

tražeći grešku u mom ogledalu,

ne gledajući u svoje?

Ne znaš ti i ne pamtiš ništa,

al’ to je tvoja kazna za veke vekova,

koje ćeš usamljenički da proživiš

dok ću ja nastaviti tamo gde sam stala

noseći svu svoju ljubav u nedrima,

za nekog kome je ko nasušni hleb potrebna.

Mirjana Bekčić