Buđenje - Nebojša D. Stević

Buđenje 

Posle sna, dugo ne otvaram kapke,

Da ne bih gledao sunovrat jutra u Prazno

I senke nastale bez svetla i vlasnika,

Što me sažaljivo gledaju i smeše se ljubazno,

Kad ujutro vrisnem, kao na rođenju.

Taj prvi udah novog sveta sklepanog na brzinu,

Od plesnjivih ostataka starog, par nada i čežnji,

Boleće svakoga dana, dok se ne obučem u borovinu,

Što raste na brdima voljene Zemlje; tako zaspim

I probudim se obasjan svetlošću Očevog osmeha

Jednom zauvek, na mestu koje mi je pripremljeno,

A zove se Sveljubav , Svemir i Sveuteha.

Tu ću se susresti i sa sobom, nežan i blag,

Oprostiti sve što sam sebi uradio; i tako umiven

Zasijati na letnjem nebu, pre punoće vremena

I sačekati da kao tajna budem otkriven

Onima koji stanuju u meni.

Nebojša D. Stević

____________

Foto: Free NET