Dan za picu – dr. Ugrin V. Popović

Dan za picu

Mislim da mi je danas napokon bolje! Pokretan sam. Želim da budem kreativan i da istražujem. Da se smejem. Da plačem. Možda ću i da jebem nešto. Ne znam koliko imam novca kod sebe. Do banke danas ne mogu. Previše me unazađuje to mesto ljudskog promašaja. Ne mogu danas da gledam ta lica koja se smeškaju. Sve je to nameštena laž. Komedija, koja se tragedijom kruniše. Ništa novo. Naručići picu. Ne, ići ću u park. Da, ići ću u park, i tamo ću pojesti picu. „Kaprićozu“!

Ipak, pre nego što odem, želeo bih malo da stvaram. To su otisci vremena, koje ja, samo razbacujem po papiru. Ne pišem vreme, niti datum. Niti se potpisujem. Ja samo želim da ostavim trag! Da se zna da je neko znao. Ja sam znao. Ipak, za mene ne mora da se zna! Mislim da ću ipak uzeti „Četiri godišnja doba“. Mada opet ne mogu sada da se bavim jejetom na oko u svom krilu. Uzeću „kaprićozu“. Poznato je bezbedno! Zato valjda i hodamo zemljom balsamovanih leševa koji nikako da umru! Ja bih želeo da umrem. Zašto ti leševi to ne žele? Šta je loše u smrti? Koliko „kaprićoza“ sam pojeo do sada? Koliko krava je moralo da bude prinešeno na oltar te moje želje? Zapita li se iko to, pre nego što sažvaće svoje parče „kaprićoze“?

Da, danas sam dobro! Danas vidim svojim očima varku na koju su me primoravali. Ali, ne više. Nikada više! Jel čuješ to matora kurvetino? Sada si mrtva, a ja neću više da pijem te tvoje pilule kojima si pokušavala da usporiš moj genij. LJubomorna ostrigo! Nema te više. Sada si trpeza crva. Možda bi ipak bilo bolje da uzmem „Četiri godišnja doba“? Da, danas bi to imalo smisla. Dan promene. Dan uspeha! Krećem.

Ali, čekaj... nisam napisao ništa. Da, ali moram biti kratak, jer sam gladan. I neki bes tinja u meni. Mora da je od gladi. Da uzmem ipak „Kaprićozu“? Ne, ne... treba da pišem.

Čovek, od svojih trideset godina, seo je za svoj pisaći stroj. Poklon od njegove majke. Užurbano poče pisati:

„Kakve bolesne i predvidive lutke smo mi postali. Na kakvoj groznoj bini mi izvodimo svoju predstavu? Kakvu zabavu mi to imamo? Plesanje? Jebanje? Ni trunke brige u ovom svetu. Ne shvatamo da smo ništavni. Da nismo onakvi kakvi bismo trebali da budemo.

Danas u gradskom prevozu, prišao mi je čovek i započeo razgovor sa mnom. Uobičajena priča, uobičajenog čoveka. Usamnjeni čovek je pričao o vremenu, politici, Zadruzi... Pokušao sam da budem učtiv slušalac. Od one vrste koja se smeška, i na svakih dvadeset sekundi kaže – „da, da“. Ali me je zabolela glava od njegovih uobičajenosti.

Skoro da nisam ni primetio da se to dogodilo – iznenada sam se ispovraćao po njemu! Bio je zgranut, a ja nisam mogao da zaustavim sebe u smehu.“

Nakon što je zapisao svoju kraću priču, čovek ustade, i odlučnim korakom napusti stan.

Uzeću ipak „Kaprićozu“! Danas nije nov dan. Danas je samo dan kada sam se vratio sebi. Dakle, ne nov, već vraćen. „Kaprićoza“ za to! Za povratak.

U predvorju zgrade, stajala je žena od svojih šezdeset godina, u istrošenoj bundi, prebirajući pogledom po poštanskim sandučićima.

Ko ju je pustio unutra? – prostruja njegovom glavom. Priđe ženi, koja je i dalje bila zagledana u poštanske sandučiće. Dotače se njenog ramena. Žena se mahinalno okrete.

Ko ste vi gospođo, i kako ste ušli ovde? Ko vas je pustio? Kod koga ste došli? – nervozno izusti, kada je ona svoj pogled uperila u njega.

Moje ime je Marija, i došla sam kod gospođe Obradović, ali sam zaboravila na kom je ona to spratu, pa tražim sada njeno prezime na ovim sandučićima. – iznenađujuće ljubazno odgovori ona.

To ga isprva začudi. A onda mu njen lik posta neobično poznat. Da, setio se ko je ona!

Marija, pa to si ti! – uzviknu razdragano.

Da... ja sam? – bila je sada zatečena ona.

Pa, dobro, gde su onda Vesna i Sofija? – razdragano nastavi on.

Ko? – iznenađeno će Marija.

Kako ko? Pa, tvoje sestre – Vesna i Sofija! – bio je malo ljut sada.

Vi ste me pomešali sa nekim – započe Marija, kojoj je već bilo neprijatno.

Nisam! – ljutito podviknu on.

Ali, ja nemam sestre – sada je već bila uplašena – samo dvojicu braće, koja su preminula.

Osmatrao ju je par momenata.

„To je sve njena smicalica! Da, i mrtva je našla način da mi se sveti. I, evo danas baš ova Marija. Danas, kada sam napokon bolje. Ona ju je poslala, matora veštica. Ni mrtva mi ne da mira! Neću pokleknuti!“ -  stegnutih usana on zaključi, i maši se za pištolj, koji je imao zapasan za pantalone, iza leđa. – „Neću joj to sigurno dozvoliti!“

Marija instiktivno ustruknu nazad, kada ovaj poteže pištolj, ali kada je ugledala sam pištolj, ona se skameni. Netremice ga je gledala.

„Aha... znači ne znaš ko su Vesna i Sofija?“ – sa uperenim pištoljem, on zapita.

„Ne znam zaista, sine. Zašto bih te lagala?“ – i Marija zaplaka.

Te suze su ga malo umirile. Čak se i blago nasmeja.

„Verujem ti. Ipak, dosadna si.“ – reče, i ispali šest hitaca u nju.

Ustvari, kada malo bolje razmislim – započe on, napuštajući zgradu – ipak ću uzeti „Četiri godišnja doba“. Definitivno ću uzeti „Četiri godišnja doba“!

dr. Ugrin V. Popović