Etida – Goran Matić

Etida Šta smo ti i ja,
šaka klikera prosutih po kaldrmi,
što su zanavek okrnjeni
negde odskakutali.

Reči nekog drevnog besa,
što se u brišućem letu mimoilaze.
Namrgodjeni čuvari
praznog piedestala života
Slika starenja što se kruni pod prstima
promuklo lajanje
prestrašenih pasa lutalica.
suviše svačiji ,premalo za dvoje.
Ispucale kapisle trajanja,
tek da uplaše bezopasne ptice.

Šta smo ti i ja?
Pruće magije života,
slomljeno preko kolena
za potpalu velike fatamorgane vatre
na kojoj se niko nije ogrejao.
Čuvari velike iluzije života
što crta otvorene krugove
iza naših ledja.

Šta smo ti i ja?
Ni brat sestri ni sestra bratu
bez zajedničkih predaka.
Počasni plotun nikad ispričanih snova
odjek sto se kroz vreme valja
i migolji kroz prste
kao uhvaćena zmija bet otrova.

Šta smo ti i ja?
Sećanja su izgubila boje
i postala su rana na tudjim usnama
koje do besvesti grizemo.

Sutra je pocepalo djonove
vukući se po vukojebinama,
sad su nam noge bose
i vidimo da nisu naše.

Šta smo ti i ja?
Pod noktima nosim
groblje brodova nasukanih
na hridima od papira,
brodolomnici na splavovima
ovlaš spojenim pertlama nade.
Preživeće ko izvuče kraću šibicu,
obično veče na splavu Medusa.

Šta smo ti i ja?
Farovi maze pejzaž udaljenog brda,
čkilje svetla usamljenih kuća
pobodena kao čiode.
Prsa u prsa sa mrakom,
sam sam na crnoj jastučnici odavno.
Šta smo ti i ja?
Pegazi su pocepali nebo
novim potkovicama.

Goran Matić