Istina

Istina

Sve u svemu,

varala sam sebe mnogo,

i tražila neki put za nedajbože.

Da se spasim preko propasti.

Da se uzdignem preko pada.

I svuda putevi ukrštali bi me do tebe.

I svuda tvoje ime ispisala bih u srcu.

A sada vatra požude sagorela je u meni sve.

 I ko sada ukrao je moje vrele sne?

Da li ona ljubiti zna tebe?

Da li ona lagati zna sebe?

 Da li u srcu san svoj večiti skriva,

 ili briše uspomene kao rajska diva?

Da li znala sam pitati te nekad

kako to pogled tvoj razarao je u meni sve?

Kako usne tvoje požudno su slamale

sve moje naivne sne?

 I sada pustoš i nepovratna tišina.

Da, tu je.

U meni jesen i zimu ćutnja skriva.

 I sada tebi osmeh sreće krade ona.

A ja za poslednji dan života starog se držim.

 I ne znam koliko ruke moje izdržaće.

 I ne znam koliko srce moje istrpeće.

 I ne znam koliko duša moja potonuće,

još jednom, u plavetnilo tihe sudbine.

Da se skrije, da ne zebe.

Da ojača, da ne zaplače.

I ne znam koliko nebitnih reči tebi napisaće.

I ne znam kada sebe zbog ljubavi nove izdaće.

Marija Stojiljković Marstoj