Ivanka - Nada Karadžić

Ivanka

Sve češće se u sećanjima vratim u osamdeste godine prošloga veka. Banja Luka je bila čarobna, sa svojim alejama, zastrtim sagovima od šarenog lišća. Za mene je tada bila veliki i nepoznat grad, a ja brucoš iz male bosanske kasabe u jednim farmericama i teksas jakni, sa šumom na glavi i Spensericama na nogama, krećem da osvojim novi svet, koji će me odvesti negde na put, ka ostvarenju mojih snova. Večiti sanjar i istrživač. Radoznalo dete u meni svakodnevno je otkrivalo neke lepe kutke toga grada. Vrbas se zeleneo ispod Kastela, grad pun mladosti i moja gazdarica Mara, sa prekorom u očima i pitanjem: gde si ti do sada? I uvek sam imala osmeh, koji ju je razoružavao, dok me je brižno pitala, jesam li nešto jela? U sećanju preletim iz Nove Varoši prečicom, kojom je Marjan Beneš jurcao u svome sportskom mercedesu. Otvaram teška vrata akademije i preplašeno gledam u ogroman hol u kojem ću se kasnije smejati, pa će akustučnost sačuvati u nekoj pori i deo mene. Svi su užurbani, poslovni i srdačni. Stariji studenti odmeravaju brucoškinje i puni sebe, šepure se kao ćurani, jer znaju kroz šta prolaze novopridošli.
Ona visoka, dugonoga, sa bujnom crnom kosom i istim takvim očima, koje plene i ne dopuštaju, da se primete ostale crte lica. Osmeh od milion dolara, sa niskom zuba belih kao biseri. Suknja joj je malo poviše kolena i ističe njenu ženstvenost. Momci nisu disali, a devojke su je mrzele. Stajala je sama sa knjiga u rukama. Toplo sam joj se nasmešila i kao da je jedva dočekala, prišla mi je razdragano i pružila ruku:
-Ja sam Ivanka iz Bjelovara.
-Ja sam Nada iz Dubice.
-Jel ti ne smeta, da sednem pored tebe?
-Ne smeta mi, samo molim te ubuduće bez tog parfema.
Nasmejala se i zagrlila me.
-A jel ti svakome, tako govoriš u lice?
-Da.
- I ne brineš da li će se naljutiti?
-Ne.
-U redu, znam da je jak i da guši. Drugi put neću.
I tako je počelo jedno divno prijateljstvo. Ona skockana, a ja opuštena varijanta, češljana vihorom slobode i nepočešljanih misli. Mnogi su se pitali, šta nas dve imamo zajedničko? Neki su me i otvoreno pitali, šta ću ja sa " tom "? Nisam se obazirala. Moja Ivanka je bila divan prijatelj. Sećam se jedno jutro mi se lice izdeformisalo od alergije, zatvorile se oči i otekle usne. Ona je taj ceo dan presedela kraj mene i nazivala me u šali čudovištem iz Loh Nesa. Bila je u stanju poslednji dinar sa mnom da podeli. Šta dinar? Zalogaj. Sećam se koncerta Alvina Lija, kad sam je jedva nagovorila, da obuče farmerke i obuje patike. Tu noć smo sav novac potrošile za ulaznice, a onda smo na neki čudan način odlazile u studentsku menzu, da jedemo " splačine " što je spremao kuvar Mišo. Znala sam u šali da ga pitam:
-Je li, bre Mišo, jesi li opet kuvao supu od čarapa?
On bi se smejao i davao nam neke, kao slučajno sačuvane zalihe mesa, vrteći glavom i zaklinjući se, da je to poslednji put.
Tog jutra sam žurila uz stepenice na ispit. Moja Ivanka je stajala u holu. Mahnula sam joj i otrčala. Profesorka nije volela da kasnimo. Namćorasto me je pitala, šta taj maneken radi tu? Znala sam, da se odnosi na Ivanku i bilo mi je krivo. Tada sam još uvek umela starijima, da prećutim i kada nisu bili u pravu. Kada sam izišla sa Ispita, Ivanke nije bilo. Više se nismo videle. Vratila se u Bjelovar. Zvala sam je kod gazdarice da pitam zašto? Odgovorila je, mama joj umire. Ivanka je imala samo mamu i ona nju. Vreme je prolazilo. Sve više mi je nedostajala. Moj svaki pokušaj, da je nađem je propao. Više nisam želela, da se družim ni sa kim. Prezirala sam te male zlobnice, koje su je fiksirale ispod oka. Profesorku sam u jednoj raspravi, nazvala lošim pedagogom. To me je koštalo prebacivanja na vanredni studij. Takva sam bila i ostala. Sve što sam uradila u životu, postigla sam svojim trudom i upornošću. Nikada ništa na lepe oči, a mogla sam. Nije da nisam. Profesor psihologije se čudio, da sam joj ja to rekla.
-Koleginice, da li je to moguće? Nikada ni pomislio ne bih, da je i vas isprovocirala. Vi ste tako divni i mirno mi delujete.
A brk mu se smešio, jer im se svima popela na glavu. Kada sam došla na ispit, ponovo me je pitala:
-Gde je onaj maneken?
-Ne znam profesorka, oterala ju je ljudska zloba.
Ćutala je. Kasnije sam od kolega Zlaje čula, da je Ivanki umrla mama, da se zaposlila kao kuvarica u nekom restoranu i da se udala za gradskog mangupa, koji je pio i tukao je. Ni on joj nije oprostio lepotu, iako mu je rodila dva sina.
Ne znam zašto sam se baš danas setila moje Ivanke, te prelepe devojke, kojoj je sudbina dodelila venac od trnja, da nosi na njenoj bujnoj crnoj kosi, sa očima kao u anđela i dušom od pamuka i meda. Ne znam, ali znam da neke ljude ni posle dugog niza godina ne zabroavljamo.

Nada Karadžić