Izumiranje

Čovek je stiskao reč.

Na kolenima mirio bogove u sebi.

Krikom opominjao da dolaze zveri

pod čijim šapama puca kora.

I pljunuo na sve što su rekli,

iscrtavajući luk.

Pohrliše mu deca.

Čopor prilazi sa leđa

ceneći da u gužvi je lako

pojesti vid, odgristi sluh.

Čoporu nedostaje hrabrost.

Jednom je pipao bolno rebro.

i opsovao vraga:

-Ne umem umreti sam!

Nekada je znao dozu vremena

za svaku od rana.

Čovek je zaspao ispod platana,

mirisalo je sa druge strane stola.

Jednom rukom pridržavao joj je smeh

prisećajući se lažnog božanstva.

A tamo negde utabali su među

i spustili nekoliko ravnodušnih buketa.

Čovek je nastavio da je gleda.

Julijana Balaban

Pročitajte još