Kameni cvet za večnaja pamjat - Slavica Šešum

Kameni cvet za večnaja pamjat

Volela je more, te bistre suze koje su se obavijale oko nje. Volela je miris soli, četinare uz obalu. Neku malu uvalu, punu oblutaka, koji su se presijavali na suncu i igrali svoj vragolasti ples u raznim bojama.

Volela je da sluša Tišinu a u njoj skakutanje kraba, graktanje galebova u ljubavnom zovu, praćkanje riba i cvrčka u vreme parenja,da privuče ženku, i  tada najlepše peva..

Škripa kamena natera je da otvori oči.

- Bilo bi dobro da se sklonite sa tog sunca. Nije zdravo u ovo doba dana.

Začkiljila je svojim očima i ugleda, postarijeg muškarca, plavih očiju, isto kao more ispred nje i jedva primetan osmeh, koji se zauvek pamti.

Ne, nije ga se preplašila niti ga poslušala.

Gledala je za njim, razmišljajući, ko je, odakle se tu stvori, dok se ne izgubi nekako, između cvetnih kuća i raznog mirisnog rastinja.

Kada je horizont utonuo u zlaćanu boju, drveće se okiti tim bljeskom, diveći se tom prizoru, teška srca ustade i krenu.

Ni sama nije znala kuda će. Bila je sama, bez ikakvog smeštaja.

Nogu pred nogu, put je nanese u brda. Bilo je tu nečeg magičnog za nju. Modra brda, kameni suhozidovi  na koje je već odavno pala zelenkasta patina, kao tepisi od mahovine. Okrenu se oko sebe i... nigde nikoga. Samo je huk sove prolamala noć i po neka preplašena veverica koja je skakala s grane na granu.

Ispred stare ruševine gde su nekada davno verovatno stoku čuvali  i koja se jedva videla od makije, zakržljalih maslina, beše tu i ogromna smokva.

Zastade. Opet pogleda po okolini. Tišina. Nigde nikoga, čak se ne čuje ni pucketanje suvih grančica.

Ubrala je smokve, onako slasne, koliko je mogla da pojede i po neku crnu kupinu, da utoli žeđ.

Omamljena, što od sunca, umora a i od mirisa modre šume, zavuče se u tu ruševina, kojom je bila oduševljena. Volela je te male kamene kućice, što su starinom odisale.

Upalila je šibicu i pažljivo razgledala po njoj. Kamen na kamen. Svaki je nežno dotakla svojim dlanovima i kao da su je vraćali u život već ionako istrošen. Bila je to kućica kakve je u snovima viđala.

Sklupča se u jednom ćošku na, verovatno, zaboravljenoj krpari i zaspa u trenu.

Posle par dana, pastiri je nađoše u istom položaju u kome je i zaspala, sa blaženim osmehom na bledom licu i dve male krvave rupice, od zmijskog ujeda.

Umrla je srećna, sanjajući svoj kameni „dvorac", ispred koga cveta kameno cveće za večnaja pamjat svih onih koji tuda prolaziše.

Slavica Šešum