Dođoši
Odnekud dođu, neki prođu a poneki ostanu. Ko drijen u bukovoj šumi.
Zakržljaju, zatrne se, očvoraju. Opada im lišće i tvori malo plodne zemlje blizu korijena… Za mladice.
Moraju tako. Ne bi ni dolazili da im je ono njihovo bilo dobro. Sad i kad odu narijetko i tamo su dođoši. Ono malo im odavno uzela braća ili komšije. Jer njima svako malo pomaže.
Nije lako rasti na tuđem. Znaju ovi među koje su došli da će od drveta biti šuma. Zatucaju im stablo, ne daju vodu, krošnjom im sunce zaklanjaju. Brat se od brata odrodi pa ga ne voli a kako bi stranci.
A opet drijen je drijen. Uprkos svemu raste, zakržljao a inatan. A i kud bi. Bolje među strancima biti dođoš no među svojima. Tu im niknu i mladice, pa i od mladica mladice i poraste lijep drijenjak.
Mladi završe ili ne završe škole, nađu posao, požene se. Ako ne odu na drugo mesto da budu dođoši. Svako mjesto je bolje od sirotinje. Oni što ostanu taman pomisle da su uspjeli da opstanu.
A onda im neko u prvoj raspravi kaže da ćute jer su samo dođoši.
Goran Radičević
