Labudova pesma - Goran Matić

Labudova pesma

               (nije karaoke verzija)

Sakupljam u teglu klice mrtvih stvari,

večeri ,tebe, mene.

Ljubav u kojoj mi i nismo bili mi

ličila je na četvorostruko samoubistvo,

gomila presečenih vena tupim molitvama.

Prečesto si odlazila,

mahao sam ti dugo sa perona,

mahala si sa prozora vagona

koji nikada ne napušta stanicu..

Svuda su bila ta zgužvana lica bola

koji odbija da putuje drugom klasom.

U strašnom sudaru

sa sopstvenom savešću,

krhotine su letele svuda,

fijukale zlokobno kao meci.

Dugo sam pevao promuklim glasom,

kao daleka oluja.

Kao dete,posle pojedene šećerne vune,

lizao sopstvene prste posle dodira.

Onda dugo lutao onim vašarom u ravnici,

koji je stajao usamljen u bespuću,

zaboden kao šareni ašov,

u svu tu prazninu, gde smo se upoznali.

Kasnije je postalo teško,jako teško,

praviti niti od jutarnje magle

kao poludela svilena buba.

Šiti kapute za promrzlo srce,

od beskrajnog zujanja insekata,

loviti tišinu,kao slepog miša,

čija je putanja nepredvidiva.

Morao sam da odem

i morao sam ponovo da se vratim.

Od hiljadu mojih lica

koje sam pokupio na putevima

krijući se iza ledja hodočasnika.

Sad izaberi,bilo koje,

kao poslednji obrok pred moju egzekuciju,

kao kratku šibicu u izgubljenjoj igri

i pusti me da dogorim.

Sve što će iza mene ostati,

biće, dva sitna plika

na tvojim prstima......

Goran Matić