Ljubav bez spomena

Sećam se, tvojih reči ljubavi moja,

o prošlosti i izgubljenim snovima,

govorio si, da na samoću nisi ljut,

pa, puštaš život da teče, jer nemaš kud!

Često si mi pričao tihom, tišinom,

a ona је, najsnažniji odjek imala,

punu čašu dolivao si crnim vinom,

da zaboraviš, da nas razdvaja daljina!

Moje srce slušalo je besedu tvoju

i stihom brojilo sve svoje rane,

u njima će čuvati, na tebe sećanja,

i na sve naše zakasnele dane!

Sudbina me krstila tamom,

na mom krstenju, ti si, kum bio,

pa umesto zlatnog dukata,

patnju pod jastuk si ostavio!

Dok bolujem, od maligne ljubavi

neću moliti za melem spasa jer znam,

nikada nije, pa ni sada,

taj čarobni lek,meni ne pripada!

Požuri, pa hitro baci niz reku

sve moje nade i duga čekanja

I pusti suze, da zajedno teku

bez pomena i nadgrobnog spomena!

Danka Avramoviĉ Mijatoviĉ

Pročitajte još