Ljubavna poezija- Anđelko Zablaćanski

LJUBAVNA POEZIJA ANĐELKA  ZABLAĆANSKOG

TIŠINA NOĆI

Rasplini u meni svu tišinu noći

Da duša zajeca u lepoti straha

Pokaži mi pute iz svoje nemoći

Kad prstima taknem vrelinu ti daha

Skloni se u mene ispred svih oluja

Pre nego crn oblak u oči ti uđe

Da u žilama nam krv tiho nabuja

Kad zora se s tminom zagrli najluđe

Tad reč tek zausti pre drhtaja tela

Ni suzi radosti ne daj da poteče

U pogledu čuvaš sva seoska prela

Kad u jesen plamte vatre svako veče

POGLED U

Pogled netragom luta nebo da uhvati

Ni noć, ni kišni oblak zene mu neće taći

Ni snom da ga uzmu talasi žitnih vlati

Jer tek oči jedne u bestragu će naći

Zadenut u dlanove daljinu vidi jasno

I senke i boje – u jari drhtaj puti

I prvi put s mišlju da nikad nije kasno

Uzeti i dati sve što se nadom sluti

Kapci kradu zrake – tad s paslikom živi

Rumenom prugom zore začas suton boji

I nebom uplašeni beže oblaci sivi

Jer u pogledu ovom baš isti drugi stoji

DOK SPAVAŠ

Rasula si snove mesečinom u prozoru

Dok smešak dana nosiš na usnama vrelim

Sve jasniji sebi slutim – svisnuću pred zoru

Ako s tobom budan noć i sne ne podelim

Sva modrina neba po tvojim grudima titra

U mojim očima pogled gladne same zveri

I znam – već silno želim pre sunca, pre jutra

Da znojavim dlanovima raskrilim ti dveri

Dotaknem li usnama san ispod trepavica

U buđenju žene sva noć će da izgori

I strašću se razlista najčednija latica

U nama će s puno bure dan da zažubori

TIŠINA VREMENA

Ništa me ne boli sem očiju njenih

Misli su mi prazne samo srce kuca

Hladno od pljuskova suza zaleđenih

U zaboravljenim izgrevcima sunca

Ništa me ne boli sem noći u danu

U pogled mi stao zid kameni ceo

I osećam dah njen na umornom dlanu

Dok između nas je sav od ćutnje veo

Ništa me ne boli sem umor vremena

Obešene o vrat kazaljke što ćute

U tragu usana nada zaturena

I dodiri što ih obzorja još slute

Ništa me ne boli sem jutra dalekog

Gluvog od cvrkuta ptica s grana tuđih

I ramena moga samo za nju mekog

Ništa me ne boli sem snova najluđih

SMERNA

Gledam tvoje grudi požudama drugih

I tvojim pogledom što za mene gori

Slušam dah na usni oblika im golih

Dlanovima onih koje slutnja mori

Gledam – pijani su od tvojih usana

U magnovenju svima si u čaši

Pohotne ih misli bole kao rana

Svaka im se želja od istine plaši

A ti sva od strasti tiha kao sena

U moje damare upijaš se verno

I sve čari ženske čuvaš zanesena

Razbludna tek za me – ženo večno smerna

TRAŽENJE

Tražih te u mislima vekova prošlih

U tajnim osmesima dvorskih dama

U bolu robinja čežnjom odevenih

A ti uvek beše u dnu mi osama.

Tražih te u vinu: trezan, pijan, gorak

U kaplji meda na mnogim usnama

A ti izmicala - večnost i korak

Ili uvek beše u dnu mi osama.

Tražih u ćutanju čistih osećanja

U igri strasti zabludelog plama

A ti me čekala iza kajanja

Ili uvek beše u dnu mi osama.

DVOJE

Spoznah s tobom sopstvenu celinu

U poljupcu sve što ćutnja zbori

Jutru čednost i strasti suštinu

S tobom osmeh ukrao sam zori

S tobom videh ponoć kako sviće

Mesečinu u podnevnom srebru

S tobom spoznah u starcu mladiće

Uzdah čuvan u vitome rebru

U drhtaju tela zagrljenih

S tobom spoznah i druga u ženi

U zasenku snova porušenih

S tobom nađoh korak izgubljeni

S tobom osmeh ukrao sam zori

Jutru čednost i strasti suštinu

U poljupcu sve što ćutnja zbori

Spoznah s tobom sopstvenu celinu

* * *

Anđelko Zablaćanski, rođen 1959. u Glušcima u Mačvi. Piše poeziju, prozu i aforizme, prevodi s ruskog. Knjige pesama: Ram za slike iz snova, 1992; Igra senki, 2004; Ptica na prozoru, 2007; San napukle jave, 2009; Raskršća nesanice, 2011; Pijano praskozorje, 2014; Mali noćni stihovi, 2019, Noći vučjeg zova, 2020. Zbirka aforizama: Palacanje, 2006. Knjiga proze, satirične poezije i još ponečega: Iza linije, 2020. Priredio i preveo zbirku ruske poezije Od Puškina do Kapustina, 2019. Pokretač je i glavni urednik časopisa za književnost Suština poetike.

Član je Udruženja književnika Srbije.

Živi u Glušcima.