02.03.2021.
Poezija

Malena - Nikola Trifić

 

 

Malena 

 

 

Sve godine tvoje ja dvaput

u sebe mogu da stavim,

i da ostanu još koje,

one - što se pred Bogom kriju,

a pred đavolom ne broje.

 

Sve strahove tvoje ja davno sam umro,

i vaskrso pre tvog prvog dana...

Moj krst je davno svoj grob video,

mnogo pre tvog prvog nadanja,

prvih želja i prvog srama.

 

Eh, malena, reči su kao mač;

što ih više iz korica,

odnosno iz usta vadiš

sve su željnije krvi.

Sve više o osećanjima govore,

a sve manje osećanja imaju.

Postaju prokleta rutina;

porcija unapred isplakanih suza

koje po potrebi podgrejavaš

za svaku novopridošlu bol,

plačući za njom,

a misleći o nekoj koja je stvarno bolela.

Ma-le-na...

 

A sve snove tvoje

još od kad je proklela moja java;

probudile grešne zore-

prekrio miris tamjana,

miris sena i požutelih jesenjih trava.

 

I na mestu detinjih rana na kolenima tvojim

kod mene čitav vek ožiljci stoje;

kao podsetnik šta se zaboraviti mora,

da bi se uprkos svemu moglo hodati-

ponekad u društvu sam,

ponekad sam u dvoje.

 

Malena, malena, ma-le-na...

Pesme su samo uzalud potrošene priče,

bunar patnji, i ispovest pogrešnim ušima.

Dubina koja se nekim plićakom vode završava.

Živeti van stihova, znači živeti srećno.

 

Nikola Trifić