Mali noćni stihovi - Anđelko Zablaćanski

Mali noćni stihovi 89

Noć se obezglavljeno klati

obešena u krošnji ucvale lipe

i svaki damar tmine

boli čak i kad bol mine

kad sve strasti i žudnje iskipe

i okrune se kô žetvom žita vlati

a njoj sam hteo život da dam

u meni sve vredno što je

srce i krv vrelu

ljubav kô dinju prezrelu

i nikad ne upitam šta to svoje

njoj umem jedino da dam

Mali noćni stihovi 99

Noć između kapi kiše

zgužvala pseći umorni lavež

i topot uplašenih konja

dok sav na trulež vonja

posrnuli stalež

i moje srce – to strasti zgarište

a znam postoji žena

što pod pepelom za me ružu čuva

u očima bisere crne

od kojih mi dah utrne

kad usta nema i suva

njena donja usna takne putena

Mali noćni stihovi 100

Noć razbijena vriska ehom

o litice na dve obale čekanja

strme i duboke kô tuga materina

kad u rat šalje sina

jer tmina sve crnja a nada tanja

zvone tuđim grehom -

i postojanje žene daleke

mom umu ne znaju da objasne

da li u njoj ljubih sebe sama

ili njen osmeh na usnama

iako kô dan još su mi jasne

njene strasti kô brzaci reke

Anđelko Zablaćanski