Milica – Marijana Lj. Jovanović

Milica

Već duže vreme lakše mi je da uhvatim pticu u letu nego da se iskreno, onako od srca obradujem. Život mi se prevrnuo naopačke, pa učim da hodam na rukama, ali tako da se to ne primeti. Veliki deo energije trošim na izbegavanje situacija gde bi mi ljudi stali na prste. Zato mi je ponekad najlakše da budem sama. Srećna sam što imam velike sunčane naočare, ali sa dioptrijom. Zahvaljujući njima godinama uspešno skrivam pogled u svim situacijama koje mi to dozvoljavaju. Ono što mi daje snagu da preživim i bar na oko normalna ostanem je ćerka koju obožavam, a i vera da će kad tad pravda pobediti.

Na domaku zime, šetam sama kroz Vrnjačku banju u kojoj sam na oporavku od svega. Najveći deo vremena nezavisno gde se nalazim trošim na razmišljanje o  svojoj Nataši. U pauzi između raznoraznih terapija fotografišem uglavnom prirodu i stare, oronule, nekadašnje po meni najlepše banjske kuće. Vraćam se  iz crkvice u kojoj sam upalila sveće za žive i mrtve. Još uvek mislim da sam ateista, ali volim da uđem u crkvu i da tamo pronađem mir, bar na kratko. Danas je sveti Arhangel Mihailo, veliki zaštitnik pravoslavne vere, borac protiv jeresa i godišnjica braka mojih roditelja koji su ateisti po ubeđenju. Opet se pokazuje da ništa u životu nije slučajno. 

Silazim laganim koracima, starim pohabanim stepenicima i razmišljam kako bi izgledalo da su mi životne odluke i dodeljene uloge bile drugačije. Koliko bih bila srećnija, a koliko nesrećnija.  Da li je most ljubavi u Vrnjačkoj banji mesto gde konačno treba da stavim katanac na svoje odluke, a ključ u bansku rečicu bacim? Prija mi miris dima koji se vije iz dimnjaka i budi sećanje na detinjstvo provedeno kod bake i dede. Uvuklo mi se inje u oči i dušu i ne ide mi se nigde, ne radi mi se ništa i tako bih da odem neprimetno i lagano u nebo, baš kao dim iz kuće u koju gledam već dugo. Dižem pogled ka oblacima i konstatujem kako je priroda najveći umetnik svih vremena.

Pogledam malo pažljivije i imam šta da vidim. Oblaci su naslikali lik moje  bake  uz koju sam odrasla. Smeška mi se onako bucmasta i mila i čujem je kako mi govori, možeš ti to Cuncika, ne plači, doći će i bolja vremena. Ne zaboravi da si ti moja unuka. Dunuo je vetar i baku odneo. Pojavila se baš kad mi je najviše trebala. Polako krećem nazad u hotel zaštićena naočarima, ogrnuta maglom i okićena injem.  

Kao iz daljine, učinilo mi se da čujem kako me moja Nataša doziva.  U momentu me bi sramota zbog tuge koju prosto negujem i sa sobom svuda nosim, a imam nju koja za mene vredi više od celog sveta. Polako se okrećem i gledam u devojčicu koja mi trčećim koracima prilazi, skoro kao da leti i nešto mi govori. Odmah primećujem da bi po izgledu mogla i moja ćerka da bude. Osmeh joj je preplavilo lice, obrazi se od hladnoće zacrveneli, oči vesele, plavo sive kao zimsko nebo, crna, dugačka kosa u loknama, onako raščupana vijori na sve strane, dok joj se crveni kaput otvorio kao padobran oko vitkog tela, jedva se zadržavajući na jedinom preostalom dugmetu. Onako bez kape, bez rukavica, bez šala, bez tople obuće povlači me ka zemlji i ukopava u mestu. Doziva me i pita još iz daleka zašto sam slikala baš njenu kuću. Zbunjena odgovaram da sam je slikala jer mi je jako lepa. Okreće se začuđena i gleda dugo u kuću i konstatuje da ona baš ne vidi tu lepotu, ali potvrđuje da je kuća zaista njena, mada ne cela, već samo deo na spratu, da su joj kod kuće braća i mama i sa ponosom mi saopštava da joj je danas slava. Pitam je za tatu. Pogrešno pitanje u pogrešno vreme. Tatu nema jer je poginuo u ratu, on je ratni heroj i sad ih čuva sa neba, mada ga sve slabije vidi bez obzira koliko se napreže da ga dozove makar u snu. Osmeh sam nažalost uspela da joj izbrišem i kajem se iz sve snage. Pitam je za godine. Odgovara mi da ima osam i po i da je đak drugog razreda one škole tamo na uzbrdici. Ponovo je nasmejana i pita sad ona mene koliko imam godina, odakle sam, imam li dece, koja je moja slava i zašto nosim crne naočare. Redom odgovaram na svako njeno pitanje, ali ne znam šta da kažem za naočare za sunce kad sunca nema. „Teto, da li bi htela da skineš naočare da ti vidim oči?“. Skidam ih polako, kao da se razgolićujem pred tim detetom. Zapljeskala je rukama i konstatovala da sam mnogo lepša bez tih naočara, ali ipak je primetila da su mi oči nekako tužne. „Teto i ti si čupava kao ja, ali je tvoja kosa plava. Mogu li da je pipnem?“. Drži me za pramen kose dok joj objašnjavam da se farbam jer sam seda, a da sam imala kao i ona nekad crnu kosu. Ponosno konstatuje da se njena mama ne farba i da ima tek po koju sedu, da je veoma lepa ali da ona ne liči na nju, već na njenog tatu. Naglas primećujem da je i tata sigurno bio lep, kad je ona tako lepa. Sad me već kao starog znanca drži za ruku. Ne znam kako, ali ipak uspevam da ne zaplačem od njene ljupkosti i spontanosti. Jedva dišem dok na jednoj nozi klječim pred njom da bi me bolje videla i za kosu držala.

Nakon svih ispitivanja, sa ozbiljnim izrazom na licu, konstatuje da pošto sam sama u banji, da bi najbolje bilo da dođem kod njih na slavu. Njena  mama bi se sigurno jako obradovala da dođem, jer voli goste i to posebno kad im je slava. Sva ponosna se hvali kako je mama skuvala veliku pileću supu sa knedlama, ispekla celo pile i okolo stavila krompira, da ima i ruske salate, a da će komšinice kad dođu na kafu doneti raznorazne kolače. Biće i kafe za sve goste. Pitam je gde je krenula i da li će se mama zabrinuti što se toliko dugo zadržala sa mnom u razgovoru. „Neće, neće. Zna ona mene“. Krenula je da kupi još jedan hleb za svaki slučaj, da ga bude i za sutra ujutru.

Stala mi je njena pozivnica kao knedla u grlu pa ne mogu da progovorim, dok me suze peku i izdajnički kaplju. Iz sve snage se trudim da ne primeti koliko me je usrećila i ganula istovremeno. Ljubazno odbijam poziv sa izvinjenjem da moram na terapiju i dajem joj pare za čokoladu i za srećnu slavu. Uplašena da će se prehladiti i da će mamu svojim odsustvom prepasti, polako je nevoljno guram od sebe i požurujem je da krene. Bojim se, da se brbljušica mala ne prehladi. Uz poljubac se rastajemo i taman kad sam pomislila da je odmakla, ponovo se našla ispred mene sa konstatacijom da se nismo ni upoznale. Rekla sam joj da se zovem Marijana, a ona meni da je Milica.  „Znala sam da si Milica.“ „Kako si znala da se tako zovem?“. „Pa kako drugačije ime da ima takvo lepo, milo i pametno devojče. Ja mojoj Nataši tepam, Milice moja.“ Gleda me direktno u oči i kao skenerom precizno vrši procenu moje iskrenosti. Kontrola je uspešno prošla, nakon čega sledi veliki i čvrst zagrljaj. Ljubim je u svaki obraz posebno, molim je da zažmuri da poljubim i ta dva oka mila, uživam još malo u zagrljaju tog malog anđela  i puštam je pomalo nevoljno da odleti.

Iz daljine krišom je gledam kako trči ka prodavnici, kako ubrzo izlazi sa kesom iz koje viri hleb, dok mi drugom rukom maše sa čokoladom. Kao vihor je uz stepenice u magli nestala, a ja sam konačno krenula preko mosta ljubavi, da sednem na klupu i da sa osmehom saberem sve lepo što mi se desilo samo u tom danu. Naravno da sam otplakala kad sam se setila kako me je Milica sa ponosom pozvala na slavu. Čak sam i brige pustila da odu niz rečicu.

Od danas, Svetog Arhandjela neću pamtiti samo po godišnjici braka mojih roditelja već i po Milici iz banje. Poslao mi je pozdrav od bake koju davno nisam videla, doveo mi je Milicu onako malu, da me poduči lepoti i vrednosti života, pružio mi je priliku da olakšam dušu i skinem bar privremeno svoje crne naočare. Uspela sam ponovo posle dužeg vremena da uživam u životu, a i pticu u letu na kratko da uhvatim. Shvatila sam da moram što hitnije da sama oslobodim sebe. Sa uživanjem sam slušala rečnu muziku, gledala ptice koje po drveću sleću, skupljala preostalo žuto lišće, duboko udisala svež zimski vazduh i konačno krenula prema hotelu, shvatajući kako se polako ali sigurno približavam Bogu. Nije prošao ni minut, a moja Milica mi je poslala svoju fotografiju preko vajbera, ogrnuta velikim šalom i osmehom dobrodošlice, pitala kad se vraćam iz banje.

Marijana Lj. Jovanović

_____

Ilustravija: Gilles Grimoin