Misterija šesnaestog sprata - Dinko Osmančević

"Nazdravite drugovi, sa mnom i sa tuuugooom, otišla je voljena..., pjevušio je uz bučni melodiju koja je tresla iz televizora. Iz poluprazne flaše, nasu žućkastu tečnost u malu čašu. Vješto, u sadejstvu, trgnu rukom i glavom i rakija mu kliznu niz grlo. Na izboranom licu, napravi bolnu grimasu, gurnu praznu čašicu niz sto i pogladi svoju dužu, njegovanu bradu. Zavali se u fotelju, iz džepa košulje izvadi cigaretu i kresnu upaljač. Otpuhnu nekoliko dimova, kad mu se učini da čuje zvono ulaznih vrata. Izađe iz sobe i kroz kratki hodnik dogega do ulaznih vrata. Dohvati šteku.

Na njegovo iznenađenje, sa druge strane vrsta stajali su mladi policajac i čovjek u civilu, prosijed, pa ipak, mladolik.

"Dobar dan, ja sam inspektor Heler, da li ste vi Vinko Josipović?

"Da, ja sam," u čudu je posmatrao čas inspektora, čas policajca, "Nešto nije u redu?

"Sami živite?" nastavi inspektor.

"Da, uđite, propuh je."

Inspektor i policajac uđoše u hodnik stana. Iz hodnika, kroz širom otvorena harmonika vrata, gledali su neveliku kuhinju, u kojoj je veliki, otvoreni prozor skretao pažnju. Iz sobe, koja se na G vezala uz hodnik i kuhinju, i dalje je dopirala bučna muzika.

"Vinko, da li je neka žena bila ovdje, kod vas?"

"Paaa, jeste, bila je neka...

"Živite sami?"

"Da, ja sam, znate, razveden."

"A, ta žena, je li ona vaša ljubavnica?" uporan je inspektor.

"Ne, ne, ma mene su godine polako stigle."

"Kako se zove ta žena, koliko joj je godina, šta vam je onda ona?"

"Ne znam ko je ona, nije se predstavila, mlađa je od mene, možda i do deset godina. Samo je pozvonila, kao i vi, i pitala je da je pustim u WC."

"Tek tako se popela na šesnaesti sprat i tražila toalet?"

"Možda je nekome došla u goste, pa ih nije našla."

"I, šta ste napravili s njom?"

"Pustio sam je da uđe, šta bi' drugo."

"Aha, da. Prije koliko, vremenski, je to bilo?"

"Ne znam, možda ima oko sat."

"Gdje je ona sada?"

Vinko sleže ramenima, pokuca na vrata toaleta. Nije bilo odgovora. Pokuca još jedanput, a onda otvori vrata. Kupatilo je bilo prazno.

"Nema je, sigurno je otišla."

"Gdje ste vi bili, nako što je ona ušla u kupatilo?" inspektor je uporan sa pitanjima.

"Otišao sam u sobu, da ne smetam."

"I vama je to normalno, na vrata vam pokuca nepoznata osoba, vi je pustite u stan i zaboravite na nju."

"Šta sam drugo mogao," Vinko sleže ramenima.

"Da li biste pošli s nama, tu, iza zgrade, da vam nešto pokažemo?"

"Naravno, ako mogu biti od koristi."

Izađoše iz stana. Tik do stana, nalazi se mali lift. Sa druge strane je veliki, teretni. Uz lift je i stepenište. Zadnji dio stepeništa vodi ka ravnom krovu zgrade, zatvoren je rešetkastim vratima i zaključan.

"Ko ima ključeve od ovih vrata i vrata krova?" radoznao je inspektor Heler.

"Predsjednik Kućnog savjeta i još trojica starijih stanara. Oni imaju i ključeve od lifta. Znate u slučaju nestanka struje i zaglavljivanja u liftu."

"Bez njih, dakle, niko ne može na krov?"

"Niko," potvrdi Vinko. Uđoše u lift koji je upravo stigao.

Pred ulazom u zgradu, Vinko spazi policijska kola sa rotacijom i kola hitne pomoći. Okupilo se i dosta stanara. Žute trake branile su pristup ka zgradi. Kada se spustiše  stepenice, žamor prisutnih se utiša. Prođoše  kroz hauster i izbiše za leđa zgrade kamo je gledao i Vinkov stan.

Gotovo uz sam hauster, stajala su dvojica policajaca, i na zemlji, tijelo prekriveno crnim najlonom. Inspektor jednom od policajaca dade znak i ovaj načas  svuče dio najlona i otkri glavu žene u lokvi krvi.

"Da li je to ta žena?"

Vinko potvrdno klimnu glavom, istom, zatetura se. Policajac ga uhvati podruku, u zadnji čas da se Vinko ne sruši.

"Nije mi dobro."

*

Vinko sjedi u svojoj fotelji i drhtavom rukom sipa rakiju u čašicu. Televizor je ugašen, pored, u drugoj fotelji sjedi inspektor Heler.

"Zamoliću vas da ovo bude posljednja čaša, dok ne završimo."

"Da, hvala vam."

"Dakle, i dalje tvrdite da ne poznajete tu ženu?"

"Do danas je nikada nisam vidio."

"Hmm.. Bili ste ženjeni, imate li djece, od čega živite, Vinko?" inspektorov pogled se zaustavio na zidu, iza Vinka, na fotografiji djevojke.

"Davno sam se razveo, gledate moju kćerku, ona je sada odrasla žena, udata."

"Mogu li znati, zbog čega ste se razveli?"

Vinko ćutke pokaza na flašu rakije.

"Jeste li bili agresivni prema supruzi?"

"Ne, ne, ma nisam ja takav, ali sam noćio po kafanama, kući sam se vraćao bez novca. Kada je ona sa djetetom otišla od mene, i ja sam napustio Banjaluku. Otišao sam u Njemačku, da radim, da pobjegnem od sebe samog. Valjda. Bio sam jako dobar majstor i oni su to cijenili, ali me je zaustavila teška povreda na radu. Mogao sam izgubiti cijelu desnu šaku, na kraju sam zahvaljujući doktorima i sreći, izgubio samo dva zadnja prsta,"

Vinko podiže desnu šaku, " Možda je ironično da vas Hrvat u zgradi pozdravlja sa tri prsta."

Inspektor Heler ustade i priđe balkonskim vratima sobe. Noć se tiho spustila i grad je svijetlio pred njegovim očima.

"Vinko, vi ste ovdje kao na Alpima, Banjaluka vam je na dlanu. A, kako se podesilo, ja sam, eto, Slovenac."

"Znam, prezime Heler. Stara, ugledna, banjalučka porodica."

"Ali, stvari nisu idilične, ni blizu. Žena je nastradala. Sreća da nije pala na djecu, koja su se igrala tu u parkiću, tragedija bi bila mnogo veća. Svjedoci sa osmokatnice, preko puta, i jedan iz vaše zgrade, vidjeli su kako žena pada kroz prozor vaše kuhinje. Niko od njih, doduše, nije vidio vas, da je gurate ili slično, ali..."

Vinko proguta kneglu, pokuša nešto reći, ali ostade nijem. Pogledom potraži rakiju. Kucanje na vratima sobe ih prenu, unutra uđe mladi policajac.

"Gospodine inspektore, dole su neki ljudi, imaju veoma važne informacije o nastradaloj. Mislim da bi bilo dobro da i gospodin Vinko pođe sa nama."

U mladićevom pogledu, Vinku se ukaza znak nade.

**

Topao septembarski dan je smijenila hladnjikava noć. Pod uličnom svjetiljkom, u društvu starijeg, podebelog policajca, stoje mlađi muškarac i žena njegovih godina. Inspektor Heler i pratnja im priđoše, pozdraviše se. Muškarac iz džepa jakne izvadi papir.

" Ja sam Predrag. Ovo je moja sestra Marina. Naša majka, Rada, Radosava, godinama se liječila od depresije, bila je i na psihijatriji... Danas mi nije odgovarala na poruke, kada sam je poslije posla nazvao, telefon joj je bio isključen... Čim sam čuo, u kolima, na radiju, o ovome, nazvao sam sestru i zeta i otišli smo u njen stan. Nije otvarala, ali imam ključ, pa smo ušli... Na stolu smo našli ovo pismo, njen oproštaj od nas, više nije mogla da se bori sa bolešću... Puno mi je žao za sve što se dogodilo...

Niz Vinkovo lice kliznu suza. Ali, bio je oslobođen sumnji.

***

Priča je zasnovana na istinitom događaju od prije jedne decenije. Sva imena su promijenjena. Autor je poznavao osumnjičenog koji je u međuvremenu preminuo.

Dinko Osmančević

Foto: Free NET