Muma Paduri - Ljiljana Đurišić

      Po preseljenju na Homolje, jul mesec, muž i ja odlučimo da prošetamo šumom, u potrazi za pečurkama. Na sreću, nisam znala ni jednu od lokalnih legendi, inače me niko ne bi naterao da se zaputimo tamo.

       I tako krenemo. Šuma. Velika šuma. Malo sam istripovana. Znam šta je šuma, ali ne ova šuma ovde. Muž mi kaže da je ovo najveće nenaseljeno područje u Evropi. Hiljade hektara šume bez žive duše. Samo šume, brda, planine, šume, potoci , šume, reke.  

I ako nisam pomenula…  šume.

"Idealno mesto za baba Jagu" - kažem pokušavajući da odagnam jezu koja me lagano hvata. 

       Kaže muž - "Hajde idemo dalje, možda je i nađemo".  I oboje prasnemo u smeh. Što dublje zalazimo u šumu osećaj je drugačiji. Drugi svet. Druga planeta. Druga dimenzija. Ni nalik onom gde živimo. Nešto surovo, čisto, obitava ovde. Nešto nije u redu. Okrećem se. Muž gleda u mene. Na licu vidim da mislimo isto. "Tu je"…  Jbt, nisam normalna. Tišina od koje se diže kosa na glavi. Pokušavam da ne dišem, da hodam što tiše. Ispred mene kladenac i u tom trenu me hvata slabost. Izmeštena iz betona i metala, uplašena do smrti, osećam treperenje koje mislim da sam osetila kad sam se rađala i koje ću, sigurna sam, osetiti kad budem umirala.

       Savijam se do kladenca. Površina glatka, kao ogledalo. Gledam sebe, u odrazu koji se ocrtava ali ali ne vidim sebe. To nisam ja. Ili jesam, ali mnogo mlađa, lepša. Prsla sam, druge nema. Čujem glas: "Kopil(nisam znala da to na vlaškom znači dete) o smriti se ne govori. I ne razmišlja." Ustajem.

       Do kuće smo preleteli. I pre par dana, slučajno, čujem priču o Muma Paduri (Šumska Majka), i vratim se nazad u dan u kom sam  osetila u dubokoj šumi, u koju sad bez straha zalazim sama, da je smrt u svima nama, klica koja raste dok ne naraste i odvede nas u bespovrat, u neizrecivo.     

     Bogu hvala na daru da taj dan čekam u šumama Homolja...

A Muma Paduri…  ima je malo u svim ženama...

Tvrdim!

Ljiljana Đurišić

________________

Foto: Free NET