Ništa važno - Goran Matić

Ništa važno

Napravio sam sekstant
od alhemičarske utrobe reči
i krenuo da plovim
kroz šuplju kost noći.

Video sam kako pod dlanom spokoja,
nestaje tvoj osmeh i lice
snishodljive duhove sećanja,
kako se baškare
na predugoj liniji života.

Video sve te cvetove, bez polena,
sumrak života,slasti,bogova.
Video te kako hodaš šumom,
sa providnim telom,kao kod meduze.
Video sam otrove,ljudi-zmija
kako se penju uz puzavice vena,
ravno do finog mehanizma srca.

Maglu što spava u zglobvima ičekivanja,
pirate na brodovima od Murano stakla,
prelomljena sidra
na očvrslim talasima.
Brodolomnike u tvojim očima
sa osmehom porcelanskih lutaka,
brodolomnike sa očima od pohotne žive.

Vrata pakla na tvojim usnama,
puna ugriza mehaničkih zveri,
nečitak rodoslov poljubaca
kako raste iz šapata.
Gvozdene note oluje, ponovo,
prestrašuju nebo i moga psa.

Zašto volim tu ženu,
što zaboravlja stvari u meni?
Ono inje sa kose
zaboravljeno u levoj predkomori.
Ono dete u njoj,
zaboravljeno na mojim dlanovima,
kada je otišla da traži
nešto veće od osmeha.
Džepovi su joj bili puni mrtvih leptira.

Neka ode do kraja sveta
i šapne nekoj pećini:
BOLI ME.
Ja ću je čuti.

Goran Matić