Anđelko Zablaćanski - Mesečeve oči

(Iz zbirke Mesečeve oči)

VREME KOSIDBE

Kosaču,

zašto moj vrt nisi pokosio?

Zašto moju livadu,

moja polja gorkog maslačka

uvek zaboraviš?

Zašto ostavljaš

cveće koje je odavno svelo

i više ne miriše?

Zamahni kosom

ne čuvaj trnovito žbunje

ni zmije u mojim očima.

Sazrelo je sve

na mojoj utrini i sve prošlo,

ne štedi ni korov

ni one najplemenitije trave.

Vreme je kosidbe –

spreman sam.

VISOKOLETAČI

Šta ti vredi

da dohvatiš nebesa

ako ne stojiš

na zemlji čvrsto s obe noge

šta vredi

da u naručje uzmeš

sva čudesa

kad su na nejaka ti pleća obukli

smešne teške toge

a ti –

uzdignutog čela

još si nesvestan svog udesa

lutaš i posrćeš

kroz hodnike duše sopstvene

sve tražeći

onog drugog sebe

tražiš eho krvi

(ali ne iz svoje krhke vene)

znaš – nisi prvi

što pred tuđom vatrom zebe

sve dok te ne smrvi

jer ti –

uzdignutog čela

nisi svestan pada s vrha stene

KAD MESEC PADNE

U mirnoj luci,

na mirnoj vodi, usidrena lađa drema.

Tek vetrić pirne

da u krošnji topole

zamiriše dan.

Ni glasa,

ni slutnje da u tom času

negde nekog nema,

a morao bi biti

da sluša tišinu kad reka tone u san.

Kad mesec padne

sa suvih grana

i sjajem zaiskri mrtvom vodom,

reka kao da prebledi,

kao da uzvodno poteče sećanju

koje će proći.

Vrbe zaplaču i grane češljaju

nepostojanjem,

prividnom slobodom,

i obala je pusta,

bez stopa u pesku,

a na lađu bi morao neko doći.

KUĆA MRAKA

Budiš se

nad svodom tišine

zaboravljenog sna

sam

u kući mraka

prognan iz svake

suštine

usahli bunar bez dna

u životu potrošenom još

pre uranka

Mirisa tamnjana

i bosioka

ne sećaš se više

ni pečenog hleba na nečijem

dlanu

koje kao da prosi

milost pšenice iz majčinog oka

okupan

toplinom letnje kiše

u koraku dečijem

što svemu znade

da prkosi

A sad se

stidiš rođenog brata

njegovih

ogrubelih šaka

dok svuda ukraj tvog puta

cvetaju kukurek,

lijander

i kukuta

i niko ne otvara

vrata

dok sam si u kući mraka

U SNU NIJE

Ona je sva od očiju

bez usana

grudi

i struka

u njenom ćutanju se kriju

iluzije ljubavi i sna

sve ženske ćudi

i stihom prosuta muka

Ona je sva od stida

gorkog besa

i progutanog vriska

plaši se drugačijeg vida

na svet i nebesa

čak i najnežnijeg stiska

Ona je sva svoja

a u mojim damarima živi

mojim plućima diše

i šeta mojom glavom

i sva je, sva je moja

kad mlad se mesec nakrivi

ili kad ne želi više

da bes podeli sa mnom

(NE)OBIČNE SLIKE

1.

Juče beše dan vreo

od kog se najvrelije srce

ledi

a žabokrečina

na očnoj mreni

života

vid mi razbistrila

danas sam tužno jasan

sebi i tišini

2.

Pomisliš tog dana

najcrnje oblake

nad tvojom od briga teškom

glavom

razbili su najlepši sunčevi zraci

i da si u toj svetlosti video

sreću

a ono – usred dana te mesečina

obasjala lažnim sjajem

3.

Ti si jedina ljubav

s radosnim i tužnim

ulogama

u beskrajnoj predstavi

o ženi

u najobičnijem

priviđenju radosti

i moja zabluda

života i umiranja

u pogledima

ONOM KO UME

daj mi to srce golo

i miris hleba na grudima

sve što se životu može

i sme dati

ono što nevidno je svim ljudima

već onom ko ume da pati

čak i kad se sve kockice slože

uzmi svako zrno žita

sazrelo u mojim umornim očima

i zamršenim linijama

na dlanu

uzmi, jer šta tu ima da se pita

kad oboje znamo

postojimo sve dok umemo da se damo

*

O jaucima strasti Anđelka Zablaćanskog

Svestrani književnik (pesnik, pripovedač, aforističar, prevodilac poezije sa ruskog, urednik poetskih sajtova i časopisa) Anđelko Zablaćanski, svojom novom, desetom zbirkom pesama, Mesečeve oči, prvonagrađenim rukopisom na Šestim drinskim književnim susretima, iznova raduje čitalačku publiku koja godinama prati njegov lični umetnički rad, i njegovo kulturno pregalaštvo, preko čuvenih sajtova Poezija vekova i Poezija suštine. Pod geslom U NJIHOVOJ DUŠI I ONI U MOJOJ ONDA I DANAS ponovo se u prvom delu zbirke vraća svojim poetskim uzorima — velikanima srpskog pesništva HH veka.

Ciklus Srpskim pesnicima, otklon od lirskih tema, po kojima je prepoznatljiv, uvodi nas u svet (i duše!) omiljenih mu pesnika, vodeći sa njima (i sa samim sobom, u njihovo ime) poetske razgovore. NJegove lirika je „sva u tradiciji i tradicionalnosti, sa očiglednom činjenicom da su Zablaćanskom veliki pesnički uzori naši klasici“, primećuje i recenzent jedne od prethodnih zbirki, Todor Bjelkić. Šesnaest pesama posvećeno je našim velikim pesnicima (Vladislav Petković Dis, Branko Miljković, Jovan Dučić, Đura Jakšić, NJegoš, Miloš Crnjanski, Laza Kostić...), onima, koji su odredili njegove pesničke koordinate. Među njima je samo jedna pesnikinja — Desanka Maksimović. Izuzet-no poznavanje poezije, i svoju poetsku prefinjenost, bezrečjem skrivena (Stidljiv šapat tvoj — Vojislavu Iliću) mesta na kojima uvodi čitaoca u poznate pesme, pročitane na nov, njegov način, Anđelko Zablaćanski poklanja poetskim sladokuscima. Ne ostavljaj me tu gde za stih se ne gine (Tražim — Desanki Maksimović) poručuje nam lirski subjekat, kao svoj poetsko-životni kredo. Potroših godine bez ijednog dana (Odjeci — Vladislavu Petkoviću Disu) Svesno ću nositi vremen-ske okove. Kad s reči se skinu poslednje odore (Odjeci). Ističemo i nekoliko odličnih soneta: Branku Miljkoviću, Aleksi Šantiću, Stevanu Raičkoviću, Ivanu V. Laliću, kao i pesmu Između dva božanstva, (Jovanu Dučiću). U vezanom stihu, nejednakog metra (Niko me nema — posvećeno Milošu Crnjanskom), ili u slobodnom stihu (Reči — Vasku Popi, Smeh bola — Dušanu Vasiljevu), svejedno, sveže, raspevano, i u duhu njihove poetike, prelomljeno kroz lirsku prizmu Anđelka Zablaćanskog. Ponegde i satiričan, u ime Đure Jakšića, pesnik poručuje:Čim namignu kleknem pred Evropom, molim tu maćehu ko svako pas-torče (Nisam stena).

SUŠTINA i POETIKA, dve su odrednice između kojih se kreće višedecenijski poetski put (nedovoljno) nagrađenog pes-nika Anđelka Zablaćanskog, okosnica su i ove najnovije zbirke, Mesečeve oči. Suština (poetike!) u samom Pesniku, ili Poezija suštine — sasvim svejedno, kao sreća, život i lepota — same po sebi. Drugi ciklus, Doticanje suštine, pod geslom AKO SE USUDIM NIKAD VIŠE NEĆU BITI ISTI, bavi se različitim temama, precima, ljubavlju prema Domovini, dilemama i unutrašnjim sveto(vi)m(a) pesnika. Široka lepeza, prevashodno rimovanog, i ponekad slobodnog stiha. Potka, koja se stalno provlači, kroz tkanje poezije, je smisao, suština svega/sveta, kad sve se u duši slomi s krikom u komadiće (Na razlivu života). Ističemo pesmu Srbijo majko, koja se bavi srpskim usudima i ranama, jer i njega, kao mnoge velike rodoljube i pesnike, kao i Aleksu Šantića, sve rane njegovog roda bole. Česti motivi Anđelka Zablaćanskog su sama poezija, odnos pesnika i sveta, odnos prema stvaralačkom činu, ali i bol, tišina, snoviđenja, nesan, noć, kada je jad težak ko klada (Gluvo doba). Pusti da slušam ti-šinu ovog u meni bezdna vapi poeta u pesmi U duši skrivene slike.

Treći ciklus čine Susreti, pod geslom KORACI STAZAMA SNA I JAVE. Susreti sa ženom. Susreti sa samim sobom. Susreti/suočenja sa životom... Susreti, kada se sretnu jutro i suton , tvoj pogled sav od plaveti zore, i moj krvav od nesanice (Jutro i suton). Posebno bismo izdvojili pesme Ako, Životni put, Junski sonet (pleni svojim optimizmom, i nežnošću, koji nedovoljno često prosijavaju ovom zbirkom) kao i prvonagrađenu pesmu Nostalgija, na knji—ževnom konkursu Slapovi Vučjanke, Vučje, 2022.

Četvrti i poslednji ciklus u ovoj zbirci je Poezija s likom žene, pod geslom DOK KLEČIM PRED TVOJIM ĆUTANJEM. To je poetika na koju nas je navikao Anđelko Zablaćanski — lirska, ljubavna, obojena erotskim zanosima sna i jave, čežnjama, sva putena, i sva napupela, nategnuta na doboš očekivanja i strasti. Ona žudi da se objavi, da jekne, da zazvoni, da se ovaploti — kao kod retko kog pesnika, otkriveno i viknuto, svetu u lice. Nikada preko granice dobrog ukusa, uvek do same crte, to je poezija koja provocira čitaoca, uvlači ga u svet čulnih dodira, i podstiče da se domaštaju stihovi pesnika... Ovim ciklusom Anđelko Zablaćanski ostaje dosledan sebi i svojoj poetici, putu koji je zacrtao i nacrtao na našoj savremenoj poetskoj mapi. Završili bismo lirskom vinjetom (po kojima je A. Z. Takođe postao prepoznatljiv u jednoj od prethodnih zbirki, Mali noćni stihovi), poželevši zbirci dug život i ljubav u srcima čitalaca, koji godinama prate i vole poeziju ovog pesnika.

POČETAK LETA

Najkraća noć troši svoje

minute, sate

i mesec tek nekog

s divljenjem gleda

zna, samo jedne oči mogu da

mi vrate

isti davni sjaj u život

pun nereda

Jasna Milenović

pesnikinja

 *

Anđelko Zablaćanski rođen je 4. decembra 1959. godine u Glušcima kod Bogatića. Školovao se u rodnom mestu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. Poeziju, aforizme i kratke priče piše od rane mladost.

Objavio je zbirke pesama: Ram za slike iz snova (1992), Igra senki (2004), Ptica na prozoru (2007), San napukle jave (2009), Raskršća nesanice (2011), Pijano praskozorje (2014), Mali noćni stihovi (2019), Noći vučjeg zova (2020), Pero, metafore tinta — izabrane pesme (2021); zbirku aforizama Palacanje (2006); zbirku prevoda ruske poezije Od Puškina do Kapustina (2019); knjigu proze i satirične poezije Iza linije (2020) i dvojezično srpsko—englesku knjigu poezije (prevod Dajana Lazarević) Koraci od sna/Steps from a dream (2022).

Na 21. Šumadijskim metaforama u Mladenovcu (2008), u kategoriji kratke priče, dobio je prvu nagradu za priču Vezirove suze.

Na sanktpeterburškom poetskom festivalu Poezija ulice (2014) osvojio je ravnopravno prvo mesto sa još četiri pesnika pesmom Dobročinstvo (Baronu Štiglicu).

Osvojio je prvu nagrada za pesmu Nostalgija na književnom konkursu Slapovi Vučjanke, Vučje, (2022).

Pesme su mu prevedene na ruski jezik i objavljeno u ruskim časopisima, a takođe i na engleski, mađarski, beloruski i bugarski. Aforizmi su mu prevedeni na makedonski i objavljeni u Biseri balkanskog aforizma (2010).

Priređivač je dobro prihvaćenih i posećenih internet sajtova svetske i naše poezije. Glavni je urednik časopisa Suština poetike.

Član je Udruženja književnika Srbije.

Živi u Glušcima.