02.06.2021.
Novosti

Bezdan vlastitog nedrojeda – Posuda za ptice, Jelene Cvetković

 

 

Bezdan vlastitog nedrojeda 

 

(Jelena Cvetković – Posuda za ptice, Društvo umetnika Svetionik, Niš, 2021)

 

Tematski fantazmagorične, melanholičnom svakodnevnicom posredovane, priče Jelene Cvetković se baršunasto razlivaju kroz prostor i vreme, iščezavaju iz ovog trenutka i geografskih koordinata i nastavljaju da se tkaju i bršljane tamo gde postoji varljivi, gorki, začemereni privid, gde tinja ontološka nada da će se jednog trenutka, možda sasvim bezvremenog i nadrealnog, vratiti odakle su odmilele u daleku i nepregldenu nigdinu – u hladan, odjekujući bezdan vlastitog nedrojeda i sa sobom doneti najdublju, uceljinjujuću spoznaju i konačni spokoj.

Junaci njenih priča, gotovo po pravilu sve, samo ne bića onakva kakvim ih poznajemo iz svojih rigidnih i rutiniziranih ovozemaljskih percepcija, besomučno lutaju fugama sopstvenih života, vetrovitim pustopoljinama kosmosa i onda kada damare u najživopisnijim magnovenjima sopstvenog postojanstva. Oni opisuju nedokučive kružnice svojih prognanstava od bila koje su prestali da čuju, od pulsiranja detinjstva i najdubljih ishodišta duše – do najdaljih zemaljskih i psiholoških bespuća i ne prestajuda – tragaju. Oni koračaju zapitano i samouvereno, skrhano i raspusno, skrušeno i grdo, muklo i ćilibarno ali – neumitno. Oni nepokolebljivo znaju da nema nikakvog dijaloga bez prethodnog monologa. I sa svakim korakom, na svakom mestu svedoče aksiom ljudskog životnog puta prema kojem je svaki odlazak u egzistneciju koju precrtavamo na kalendarima, dragovoljan ili nasilan, svako putovanje ovosvetom, svako tumaranje, samo bolno traganje za stazama koje vode u beskonačnost, u nežno stapanje sa strahom i drhtanjem, u onu nadahnjujuću subliminalnu ispunjenost koju patvorene punoće modernog i iznuđenog života uvredljivo zavaravaju.

Iz mnogo razloga, ova zbirka priča, nekada gogoljevske atmosfere, nekada muzejske tišine, nekada antikavrnog odjeka, nekada prozračne blagosti, a svakako uvek zapućena tamo gde neće stići ni razum ni mašta čitalaca, mogla je poneti naslov „Žudnja“, jer je centralna poetska i metafizička tendecija ove proze – žudnja za objedinjavanjem. Junaci priča kroz bolne, ponekad alegorijske reminiscencije i barokno-arhaični vokabular, kroz snažna introspektivna snoviđenja, preispitivanja i sumnju, radilo se to o knjiškom moljcu ili Kosari, nastoje da dosegnu do vlastitih emocionalnih i ontoloških iskona i da konačnu sigurnost i utočište pronađu u objedinjenosti raspolućenih ličnih egzistencija „Tankom linijom vode“ sa čije jedne strane tupo i zvečeće zjapi svakodnevno postojanstvo, a sa druge žubori najdublja intimna antropologija. I možda je od onoga što su izgovorili Jelenini bezimeni junaci mnogo važnije ono što su - prećutali, a zapravo sve vreme svedočili: Život je samo ovostrani privid i privremeni drum. Jer istina je „tamo negde“. Ako to nije, svaki drugi smisao je stranputica. I verovatno je upravo to onaj iskorak iz senke, onaj otkucaj srca u praznom kupeu, ona lira mandoline koju autorka nastoji da oslušne, dočara i – odživi. Makar to (u)činila sama. I jedina u svemiru.

 

Stanimir Trifunović