Kako sačuvati sebe u vremenima zla - Labud N. Lončar

Mlada, a pre svega talentovana autorka, Emian Pepelajk Agović, svojim proznim prvencem pod simpatičnim naslovom „Nemoj nikada ubiti puža“otvara nam na neobičan način vrata istorije jedne porodice, koja su ujedno vrata svih nas

Pisana istinskim snovima i surovom zbiljom, uvodi nas u zamršeni svet ratnih strahota. Autorica nam kroz zanimljivu priču daje  osećaj da je roman pisan kao dnevnik, i stavljanjem datuma koristi veštu varku kojom nam prikriva istinu - ti datumi zapravo predstavljaju naše dane, sadašnje vreme.

Jer, sva su vremena ratna. Slike oca, majke, prijatelja potvrđuju da je reč o tananom i osetljivom štivu, kojim se sopstvena osećanja vešto podmeću i prikriva pravo lice čovečanstva. A to je bratoubilaštvo.

Kain je svima nama u krvi. Onaj stari biblijski koji se vešto preobrazio u čovečanstvo. U sebe. U nas.

Svi likovi u ovom lavirintu osećanja su bezimeni, a zapravo se svi možemo projektovati u bilo koji lik iz romana i to bez velikog truda.

Zato autorka i postavlja pitanje: "I šta sada? Da postanem kao ti?" Otuda i bjesovi prema čoveku kojega počinje da tuče, tražeći sebe u ulozi nečoveka. U knjizi preovladavaju slike mržnje i ljubavi, nemilosti i milosti. U jednom trenutku junak ove priče kaže: "Ko tvrdi da smo uopšte živi? Neki su umrli na dan svog rođenja, a neki se rodili na dan svoje smrti, ali još uvijek lutaju."

Možda će vas na trenutke zbuniti radnja romana. Ni otac, koji nije otac, ni majka koja mu nije majka... ali će vas u sledećim scenama autorka briljantno dovesti do spoznaje da svako od njih traži oproštaj na ovaj ili onaj način.

Nije ni čudo da u takvim snoviđenjima najveći prijatelj junaka priče postaje maleni, žuti pas, sa kojim prosi na ulici. A prosjačenje koristi kao utehu i mesto gde može razmišljati i slagati u svojoj mladoj glavi skoro poetske i filozofske slike u jednu celinu koja nas tera da bez prestanka, očekujući svaku novu reč, čitamo tekst sa velikom pažnjom.

Mlada Emina se ovim svojim prvim delom pridružila mnogim velikanima pisane reči poreklom iz Bijelog Polja, kao što su Miodrag Bulatović, Risto Rastković, Ćamil Sijarić, Ranko Radović i mnogi drugi, koji su svojim radovima ostavili veoma važan trag u trajanju i vremenu.

U velikoj zbrci osjećanja čuvajući nevinost dječje duše i malenog žutog psa autorka kaže: "Prijatelju moj, svi smo mi ubice." Na ovaj ili onaj način.  A onda želeći da pošalje poruku koja će doći do svih nas kao potvrda čistote i nevinosti ali i sporosti pravde skoro moleći tiho poručuje: Nemoj nikada ubiti puža!

Labud N. Lončar

književnik