Doc. dr Rade Vučićević - „Ako prećutim pjesmu“, ili lirske impresije Labuda N. Lončara, savremenog pesnika iz Bara..

„Ako prećutim pjesmu“, ili lirske impresije Labuda N. Lončara, savremenog pesnika iz Bara..

Odavno smo od vanvremenog Sarajlića naučili, da se i „knjige raduju kada se sastaju ljudi“, pa to prihvatili kao geslo, uputno pravilo ili maksimu, koju će mo koristiti pri namernim ili slučajnim povodima našega susretanja.. jednim takvim, divnim upoznavanjem, umesto slučajnosti ili dokaza lirske odanosti, posvećenosti lepoj pisanoj reči, darovana mi je knjiga, sa tvrdim povezom, kolornim koricama, avangardnom ilustracijom nage kupačice u nekom mediteranskom zalasku sunca i osnovnim bibliografskim podacima: LABUD NOVIČIN LONČAR, (autor), „AKO PREĆUTIM PJESMU“ (naslov zbirke poezije), i Bar, 2018. (mesto i godina izdanja).

            Za izdavača, navedeno je Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika NEKAZANO -  Bar, sa potpisom Miroslava Ćosovića,  urednik je Biljana Kitić Čakar a lektor Goran Radičević, tu su i ostali potrebni impresum podaci, odgovarajući CIP, pa ambiciozan tiraž od 500 komada i veoma impresivan utisak o tehničkim karakteristikama dela. Osim već pomenutog tvrdog poveza, punih kolornih korica, veoma upotrebne rikne, prošivenih tabaka čitavog knjižnog bloka sa sto gramskim kunstrukom i kvalitetnim grafičkim otiskom, već na prvi dodir i pogled, jasno je, da u rukama imate tehnički, maksimalno opremljenu bibliografsku jedinicu, kakvih je u ovom digitalnom a površnom vremenu sve manje. Inače obimom, zbirku čine tri pesničke celine: “Ako prećutim pjesmu“, „Dođi mi“, i „Na putu za sjever“, sa bibliografskim i biografskim podacima o autoru, te sadržajem na kraju, što sve skupa čini oko stotinu dvadeset upotrebnih strana.

            Drugi, čitalački utisak je nakon iščitavanja poredanih strofa i prepoznavanja prvih pesničkih slika a karakterišu ga posebnosti uočavanja i susretanja sa istinski zrelom poezijom, gde pesnik suvereno gospodari svojom misli, usmerava je i definiše tako, da mu vrši funkciju tvorbe odgovarajuće metrike i dinamike sroka, ne dozvoljavajući da ritamska celina, pored razuzdane forme ogoljenog stiha izgubi eufoničnost, muzikalnost i prijemčivost, osnov svake čitaočeve pažnje. To znači da je Labud N. Lončar, uveliko ušao u sve tajne lirskog stvaranja, stihovanja i duhovnog tihovanja refleksije, misaonosti i emocionalnosti svake vrste, da sa lakoćom, znalački od reči običnica i svakodnevica, pravi velike zaplete, dočarava stanja i komplikovana osećanja, da pronalazi i zalazi u neke skrivene forme, oblike i stanja ljudske elegičnosti, otuđenosti i sebičnosti, da razotkriva i uočava duhovne praznine, kolektivne groznice, „dečje ospice u odraslih i neodgovornih“ na najvišim nebovidima lažnim.

            Labud je pesnik širokog spektra, slikar stanja i osećanja ljudskije, on je posebnik i izabranik da lepim rečima ovo malo preostalog sveta i ljudi odbrani od koje kakve neumetničke pošasti  i propasti koja nam svakodnevno, iznad glava plasira koje kakve površnosti, kičeraje, plagijate, simbioze i nebuloze trivijane.. NJegova poezija je opisna, narativna, pripovedački sugestivna i sobom nosi poruku, sadržinu i pouku, dakle čitavu umetničku kakvoću, pitkost i britkost u isto vreme. U tim stihovima, redovima i marginama, nema ničeg nejasnog, suvislog, neobjašnjivog, površnog i neupotrebljivog, jer mu je jezik čist, jasan, milozvučan i precizan u određivanju, izražavanju i pronalaženju suštine  bitnosti.

            ..Ako prećutim pjesmu

            Dok gledam u tvoje oči

            Laste će se uspavati

            Sakrivene pod tvojim pazuhom i

            Ostaće zauvijek zarobljene na jugu.

Ovo je mala skazka, umna i mudra kao uspavanka pred umornu, zvezdanu noć u kojoj se ispovedni oblik pretače u sugestivnu naraciju i lepota stihova osvaja čitaočevu pažnju, prisutnost pa i postojanost na kraju..

Ako prećutim pjesmu                          Ako prećutim pjesmu

Dok spavaš u mom naručju                 Dok ljubim tvoje usne

Onako snena i daleka                          Ljubav će prestati da kapa

Prestaće da cveta drijen i                     Sa strehe nade i čekanja

Tvoje male ruke                                  I neće procvetat trešnje

Prestaće da zovu i vole                        Na ovoj obali ćutnje.. 

            Kako divne pesničke slike oplemenjene epitetima, opisnim i prisvojnim pridevima, stilskim figurama i čarolijom Labudova smisla za podražavanje i personificiranje lepote u osećanjima ljudskim.        Samo zreo a emotivan pesnik, može opevati i opisati najtananija osećanja ljudskog senzibiliteta, njegove posebnosti, tajanstvenosti i slabosti na kraju. Samo neko ko iskreno ume voleti, može o ljubavi pevati na način koji to prepoznajemo u Labudovim stihovima i slikama pesničkim.

            ..Ako prećutim pjesmu

            Laste će prestati da dolaze

            Sa juga ..

                                                (Ako prećutim pjesmu, str.5.)

            Čitava muzikološka orkestracija lepih tonova, slogova i slaganja rečeničnog reda u neobični senzibilitet opisa stanja i osećanja pesnikova, u narativnom kodeksu zamišljene komunikacije i gracije obraćanja voljenoj osobi. Ovde čak i površni čitalac oseća duh ruskog formalizma, kako jesenjinovski kazuje najlepšu etidu ispred otvorene duševne iluminacije.. Reči snom izvezene trepere u lirskom plićaku, reči lekovite, bajkovite, životne, slovenske, neprikrivene, nepatvorene a samo Labudove, iznikle iz njegova samosvojstva, njegova fundamentalizma i posebnosti njegove.

            Malo je pesnika danas koji  smeju, to jest koji umeju rečima realističnim i sasvim razumljivim stvoriti pesničku sliku, uramiti misao, stvoriti stih, pesmu ispevati načinom klasičnog oblikovanja i definisanja reda u rečenici.. Malo je onih koji bi otvorenog garda ušli u lirski ring okružen fajterima, kontrašima, teškašima i klasičarima a da se ne zaštite nekim navodnim ekspresionizmom, kubizmom, urbanizmom, nelogizmom i još koje kakvim „inizmom“, savremenim tekovinama zavaravanja te nipodaštavanja lepe poetske celine. Istinsko je uživanje iščitavati pesme Labuda Lončara i u njima osetiti da između redova postoje živa, ljudska osećanja, miris krvi, fuzije i emulzije ljubavi, tokova i sokova čovečijih, koji bespovratno otiču ka fajnomenu univerzuma ili kosmičkom tajanstvu.

Jutro                                                              Hladnim rukama

Miriše na                                                         Ježi grudi djevojačke

Ženino bijelo grlo                                             I hladi vruće butine

Brašno i orahov list                                          Jutro..

            Lako a sugestivno, Labud kazuje uokvirenu i ukroćenu misao, oblikuje je stilskim atributima, udahnjuje joj život jezičkom jednostavnošću, umetnutim pridevima  i  sve u ovom stihovanju izgleda prirodno, lako i lepo, da čitalac poželi i sam nastaviti ili u nekim segmentima proširiti, možda dopuniti neka stanja i osećanja u vezi sa već doživljenom pesničkom slikom.

            Tamo gde sve počinje

Praćaka se                                                 Dok grmljavina doziva grč

Bijeli stomak žene                                       Postanka i stida

Kao riba na krmi čamca                                U međunožju i

Pod nogama ribara,                                      Ružinom grmu         

Kroz daleku noć                                          Tamo gdje je sve počelo        

            Kakva moćna metafora, koja pesnička slika, neponovljiva igra reči, kakva maestralna umešnost Labudova poetskog egzibicionizma, stihovi zlata vredni kojih se ne bi postidela niti jedna savremena antologija na širim Južnoslovenskim prostorima, tek tako iznenada izronila na strani 33. ove neobične i nesvakidašnje knjige koju mi je darovao autor lično, negde nizmeđu Struge i Ohrida ili su to bili Vevčanski izvori, svejedno je..

            Ovakve prizore u magnovenju pesničke fikcije, misaone akcije i reči blagorodnih, teško je pronaći u našem savremenom pesništvu, jer ta lepota, to tajanstvo, odavno su potrošili veliki majstori lirski, i to sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, dok se poštovala i negovala znanost, akseologija i duhovnost  stvaralačka. Možda je zbog toga Labud N. Lončar jednim svojim ozbiljnijim delom ostao pesnik prirode i njenih fenomena, shvatajući da više nema ko opevati i dočarati te pojave koje nas okružuju a sve češće i rastužuju, jer ljudska nebriga, oholost, bahatost i trivijalnost su pogubni po sve, bogom dane resurse, što nas bogate i sudbinski prate na sreću našu. On vidi, čuje, doživljava, oseća i peva o životu, sada.

            Bosim nogama..

Bosim nogama gaziš jargočevinu       Pod mjesečevom sjenkom kriju

Pod rascvjetalom trešnjom                Grijem ih ispucalim rukama i

I mladim mjesecom                           Iskidanim dahom –

Dok se bijele dojke                           Dok čekamo pjesmu pjetlova

Kao dva strašljiva goluba

                                                                                    (str.59.)

            Način na koji on jezički i retorički, objedinjuje prirodne fenomene i ljudska osećanja, neverovatan je i redak u našem ukupnom pesništvu. Lončar ljubav doživljava kao neminovnost sa kojom bogati svoj osebujni senzibilitet, kao nešto božanstveno, nezavršeno i neistraženo morsko dno, gde uvek iznova treba istraživati tu pustinjsku oazu prepunu bajkovite opsene, Šeherzadinih magija, prelepih peščanih dina, vetra što talasa, sunca koje greje i vode koja hladi, dakle u potpunosti, zaokružen, zatvoren prsten života..

                        Svrha postojanja

Sjenke nerečenih priča                                    Samo budilnik stari i 

Zidovima šetaju                                              Umorna sijalica

Noći punog mjeseca                                         Potvrđuju uzročnu vezu

Tišinom mame                                                 I svrhu postojanja

                                                (str.109.)

Labudove pesme i knjige, lako će i brzo naći put do ljubitelja ove iskonski važne umetnosti u životima našim. Retki su pesnici koji umeju tako nežno, lepo i sadržajno pevati o ljubavi, o osećanjima i stanjima ljudske posebnosti u najintimnijem središtu duše i duhovnosti uopšte. LJubav je za Labuda život a život ispunjen lepotom osećanja i prirodnih čarolija doseže rajsku kategoriju o kojoj će se tek pisati i pesme pevati..

Eto, potvrdilo se Sarajlićevo mišljenje da se i knjige raduju kada se sastaju ljudi, jer da je Labud „Prećutao pjesmu“, ono uslovno „Ako“, ostalo bi onako nedovršeno i neuklopljeno, ovako radovanje pesnika i knjiga je obostrano iskreno..

Neće me iznenaditi priznanja i nagrade koje književni kritičari i teoretičari književnosti duguju ovom naslovu i ovom pesniku, kakvih je sve manje u našem južnoslovenskom govornom korpusu, jer ova knjiga je istinski dragulj ovoga vremena i ovog podneblja. Podižem svetlo svoje, put da joj osvetlim.

                                    Doc. dr Rade  Vučićević

            (književni kritičar i teoretičar književnosti)