Duša u osami - Zorica Baburski

Kapi modrine prvo je pesničko ostvarenje zrele i jake ličnosti jedne žene, Zorice Baburski. Iako mlada u svetu poeta, ona pokazuje snagu umešnog izbora reči te tako intrigira već samim naslovom. Kakve su to kapi modrine? Na šta se odnosi ova genitivna sintagma? Možda je svaka pesma po jedna kap koja je skliznula na papir sa vrha noćnog neba ili sa dna nemirne reke i tu se zacarila u nekoj nijansi boje koja ide od modre preko sive i crvene do crne.

Zbirka je podeljena u četiri naslovljena ciklusa, a sadrži i ilustracije uz pojedine pesme. Svaki naslov ciklusa ima kao podnaslov dodatno objašnjenje: Ruke širim – pesme bola i nade, Varlamu Šalamovu – pesme paćeniku i pesniku, Modrine – pesme unutrašnjih lomova i S hladnih visina – pesme čađavih sećanja. Prisutno je kretanje od vere, preko razočarenja u svet, do sebe i kućnog praga kojeg više nema. Pesnikinja se ne libi da se ispolji, da probudi eros, ali i da se preda Bogu i progovori u muškom rodu, a kao takva, kompleksna ličnost, knjigu posvećuje svojoj deci, stožeru oko kojeg se okreće sve navedeno, čitav život.

Naziv prvog ciklusa tačno određuje suštinu svih pesama datih unutar njega – pesnikinja je raširila ruke i poziva srpsku braću i sve ljude na molitvu i pokajanje. Oseća se bol u jau-

cima i nada da će se Bog smilovati na sve nas, pa ipak, ta nada ostaje nedorečena, samo kao želja za nadom. Religiozni duh koji ovde provejava pretače se u nihilizam i završava prolaznošću koju zatvara smrt. Molitva i jauk, krvavo i crno, muškarac i žena, nada i beznađe, život i smrt, tuga i tišina – sve su to delovi od kojih je sačinjen mozaik tanane duše ove pesnikinje:

Spasi nas grešne, Bože

pakao u nama tinja

u očima nam isušenim

poslednja suza sija

(Molitva)

Ona već ovde, na početku svog pevanja, priznaje da je sreća teško ostvariva (Buđenje) u ovom životu koji je postavljen rakićevski sve u istom krugu, kao u pesmi Dolap, od čega neće odstupiti do poslednjeg stiha:

dao bih sve ali ništa nemam

zlom i crnom svetu bez milosti

u gladi beskrajnoj i rukama praznim

nestajem u crnom krugu prolaznosti

(Crna pesma)

Iznenađuju stihovi pesme Čija ruka, jer otkrivaju da pesnikinja često gubi pojam o Bogu, kome se obraćala jasno u prethodnim pesmama:

Pred kim da klečim za spasenje duše

dok uzdasi teške vapaje doje

i na zemlji nigde nema rujne zore

kad nebesa padoše na molitve moje.

(Čija ruka)

Na kraju ovog ciklusa, pesnikinja se susreće sa smrću koja će ostati trajno obeležje čitave zbirke; smrt koja joj možda jedina u životu pruža svoju ruku:

Duša umorna suzama romori

dani prohujaše, odoše u trku

uz plač jecaj i pojanje jeke

videh kako smrt mi pruža ruku

(Jauci)

Sonetnu formu, kao potvrdu pesničkog umeća, traži i ova pesnikinja u drugom ciklusu i uspeva da joj se dodvori u nekoliko pesama ostvarujući je sa rimom, dok je u većem broju pesama to uspela samo rasporedom stihova, kao što je to činio Neruda. Jauci ne prestaju, kao ni crnilo života i sivilo sveta: Ledeni kristali u mom telu burno planu/ i oholost sivog od mene skritog sveta (Pod nebeskim svodom). Ambijent sumraka i noći preovladava, dok se svanuće i zora samo naslućuju: u smiraju dana dublje jeca duša/ bolna utihnula sve više siva (Uzalud).Suština života ostaje da živi u čoveku sâmom, van spoljašnjeg sveta i okolnosti, jer oni nisu povoljni za ostvarivanje sebe i smisla svog postojanja:

Šta to čuva tišinu života

pod pokrovom ove noći tavne

šta čini suštinu života

nemoćnog čoveka iz osame.

(Pitanje)

U borbi za pravdu pesnikinja se u ovom ciklusu identifikuje sa čuvenim Šalamovom i u njegovom životnom udesu pronalazi svoj i naposletku svačiji – ovaj život i jeste na neki način logor koji je ovaj prozaista i pesnik doživeo i preživeo, zbog ljudi bez duše i prave ljudske suštine u sebi. Ovde prepoznajemo i Disovu Tamnicu kome će u četvrtom ciklusu posvetiti jednu pesmu, kao dokaz njihove duhovne srodnosti. Ipak, ne izostaje razgovor sa Bogom i očekivanje pomoći od NJega koji je jedini svemoguć: uz muk na nebu i put presečen truležom/ ruke širi, Svevišnjem se moli, postoji// grešan priziva jedinog Boga (Reč teška), mada, to nije onaj stepen kada se sa sigurnošću veruje da će do takve pomoći i doći, jer ovde su i anđeli crni, a pesnikinja se naposletku predaje, čak i proklinje: Proklinjao sam Boga i sopstveno seme (Pakao u ljudima) ili u drugoj pesmi kad izgovara:

Ne tužim Bogu niti život kunem

što večno tonem u tami stradanja

sebe proklinjem razapetog na krstu

pred vukom kome se moje telo klanja.

(Zov)

Isuviše je pogled zamućen od suza zbog mnogih nepravdi koje se trpe celog života, pa izostaju vidljivi znaci spasenja. Motiv ruže u svim pesmama je mladost koja je svela, a končina života i smrt prevladava, sa vranama koje grakću oko crkvenog zvona:

na crkvenom zvonu zli gavrani

veselo skakuću uz krvavu pesmu

pod kamen ću il' pod zemlju leći

sa svelim ružama u grobnicu tesnu

(Svele ruže)

Ona bi da probudi „proleće što spava“, no ipak priznaje: Svud je tako mračno, tako mučno mirno/ samo lišće plačno šušti ipod nogu (Put). Dakle, uočljivo je neprestano preplitanje pesimizma i optimizma u ovim pesmama:

Na Božiji svet gledam kroz pukotine

i slušam pesmu tuge i nevolje

krajičak slobodnog dalekog neba, sâm

tražim i utehu u cik rujne zore.

(Poprište života)

Kao da je jedino što opstaje da živi i što je jedino živo bol u samoći: u gluvoj sobi kô stepski vuk/ sede bez vere i nade on i bol (Grč), a ciklus završava potpuno sumornim stihovima:

Sve moje su davno utrnule nade

crni sneg me sada hrani sa visina

osećam još sasvim kratko ću da živim

gase se zraci u mojim umornim očima.

(Svikao sam)

Iako najkraći po broju pesama, ciklus Modrine predstavlja centralno mesto ove zbirke. U šest pesama koje u naslovu sadrže modru boju zgusnuto su dati svi vodeći motivi koje nose pesnikinju kroz njen svet i poeziju. Ovde su najupečatljivije dati motivi: krvavog meseca: od krvavog sjaja što se na nju nadvi/ putuje reka i nosi dušu polako. (Modra reka), sutona, osećanja prolaznosti i života kao kruga i zatvorenosti: U sumrak zli tihi i hladni/ mirno se krećem u krugu plavom (Modri veo); u gladi beskrajnoj, rukama praznim/ nestajem u crnom krugu prolaznosti (Modro nebo), osame kao pesnikinjine sudbine: i zlatne zvezde zadremale su/ bespućima teraju dušu u osamu (Modri veo) i smrti: osećam poslednjeg leta svršetak/ kad oči svoje izgubih u crnom (Modro nebo). Crna boja i modrina njeno su glavno obeležje:

Dan nestaje pre zalaska sunca

pomračenje u očima klija

crne ruke pružam modrom nebu

tom modrinom obojen sam i ja

(Modro nebo)

NJena duša koju naziva bednom i sirotom: moja sirota duša mlada strada/ beskrajnom modrinom pokriva jade (Modri suton) vapi da oživi nadu: O još jednom samo, o mili Bože/ da mi je podići svet nestalih nada (Modra noć), pa ipak ostaje bez nje: polete mi duša, želje što me dave/ i ostaše samo umrle mi nade. (Modra zora). I ovde je prisutan jauk zbog boli: s teškim uzdahom drvo šumi tugu/ prolama se jauk što ga vetar nosi (Modra zora), a na kraju ostaje samo okamenjenost i hladnoća, ćutanje i tišina: dugo sam gledao u puste daljine/ i postadoh samo siv kamen što ćuti ... opraštam s tugom što mi lomi grane/ i dušu sakrivam u tišini kutka. (Modra zora), a cena za bol je obećani raj: bol srce izjeda i seče moj život/ smrt me vodi u predele raja. (Modri veo)

Naslov poslednjeg ciklusa objašnjava se već prvim stihovima prve pesma Tvrda reč: Slutim tvrde reči s hladnih visina/ prkosno veju pahulje crne. Te tvrde reči koje „prkosno veju pahulje crne s hladnih visina“ motivi su koji se prepoznaju u svim prethodnim pesmama, međutim, ovde dati na najneposredniji način, ogoljeni stoje pred pesnikinjom koja ih posmatra kao „srna uplašena“, i pred nama, čitaocima, koji ne možemo ostati ravnodušni zbog stanja jedne takve duše u osami. Shvatamo da ona nije nipošto sama, da smo to svi mi, makar u nekom trenutku života, prepoznajemo se i neminovno postavljamo sebi pitanja koja se stiču u jedno, a to je: Šta je čovek, njegov život i sudbina? Ovde je upečatljivo dat motiv krvavog meseca, čija je simbolička vrednost predstavljena u više pesama:

Sad kad je klonula duša prazna

kad tvrda reč damare preseca

kô nabujala crvena reka

tonem u sjaju krvavog meseca

(Tvrda reč)

plač trese grudi i obraze ne suši

usta slast kušaju Krvavog meseca

sve se negde gubi i to bez kajanja

dok crveno tiho damare preseca

(Poraz)

Šta se noćas krije ispod neba tamna

da li krvav mesec ili zvezda sjajna

ili će ispod svoda opomena Boga

pasti na poprište otvorenih rana.

(Naš usud)

Pesnikinja u jednom trenutku istupa iz malodušnosti, ali ne uspeva da odagna tugu: Iskrao se iz kamena sivog/ al' na korak teški su mu okovi pali/ u neverici razrogačenih očiju tuga sjaji (Utihnula snaga)

Dalje, repetitivno uočavamo i motiv tišine, potpune poraženosti, klonulosti i tame u pesmi Tišina, u kojoj još jednom prepoznajemo Disa, kojeg ona varira, pa kaže da je ona pala pred životom koji kao omča steže, za razliku od njega koji je napisao: to je onaj život gde sam pao i ja (Tamnica):

Tišina me budi već noćima

dok posmatram vreme tavno

mrzeći život pred kojim sam pao

na kolena jadno i ogavno.

(Tišina)

U pesmi posvećenoj ovom pesniku teške reči postaju prazne, a jedino što ostaje je uzdah:

Sipi kišo, sipi tiho

nek božija zvona zvone

samo uzdah imao sam

prazne reči i bolove

       (Suza- Vladislavu Petkoviću Disu)

Pesnikinja priznaje da je poražena pred životom koji je obavijen noćnom tugom, bez nade i poredi ga sa samim paklom:

na zalasku sunca pakao otkrića

užasna je priča što razum mrači,

krijući smrtne trenutke u sebi

život koji baš ništa ne znači

(Poraz)

Na drugom mestu iz muške perspektive, priznajući još jednom svoju tugu, pesnikinja otkriva da su njene pesme ptice kojima ona plače:

Sed sam, kao lišće sveo.

tužno po svetu okrećem lice

dok vetar nosi granje što plače

a s njim i moje ptice.

(Na zalasku sunca)

Na kraju, rakićevski potencira da se sve u životu vrti u krug iz kojeg je smrt jedini izlaz, a ono što je prošlo ne može da se vrati:

Kako da vratim izgubljeno vreme

kad stojim na pragu starosti i smrti

kako pobeći iz čame prostranstva

što se u krug vrti.

(Na zalasku sunca)

Poslednja pesma zbirke donosi motiv utrnulog srca koje krvari od tuge i želju za povratkom doma kojeg više nema: o kako bih voleo željnim ustima/ poljubiti kućni prag u no-

ćima ovim. (Mrtvi dom), te ona ostaje da živi uronjena u „sopstvenu tminu“.

Pesme Noć i Na belom krinu izdvajaju se po obilju stilskih sredstava koji su u njima možda najživlje upotrebljeni: Noć oporna penje se uz kičmu/ utisnula prste na čelo duboko ... kroz tamu neopevani jadi zvone/ zapevaju iz srca opustelog (Noć);

Vetar zviždi i snažno duva

pramen magle vlagom ispunio zrak

na glavu pada lišće gluvo

u bašti krinova zadah jak

(Na belom krinu)

Paronomazija, inverzija, poređenje, sinestezija, personifikacija i onomatopeja su omiljena stilska sredstva kojima se pesnikinja služi. Strofe su uglavnom katreni, a stihovi duži, slobodni, bez rime koja se ipak mestimično otrgne iz pera, radi očuvanja karakterističnog narativnog ritma pesama. Primetno je neujednačeno postupanje po pitanju pravopisa i interpunkcije – ima pesama koje sadrže samo mala slova, a u nekima se prati sintaksički ritam, pa je interpunkcija obeležena. Ovim osobinama, kao i izborom motiva, sa mrakom, dubokim bolom, pesimizmom, vizijama životnog besmisla, prolaznosti i neumitnosti konačnog, oličeno je Zoričino lelujanje između modernosti

i tradicije, te naslanjanje na poetiku Rakića i

Disa koja se u ovoj poeziji uočava. Na taj način načinjena je pesnička zbirka koja uprkos talasima unutar nje, predstavlja jedan život koji je zatvoren, te i sama odražava kružnu putanju, zatvorenu formu prstena.

Svi klimaksi koji su zaiskrili u stihovima kao težnja za oslobađanjem od životnih stega i nedaća ostali su poraženi pred plimom tuge i mračnih strana jedne napaćene duše koja nije uspela da prevaziđe sopstvenu tamnicu i ostala je zarobljena u tišini i osami. Dragoceno je dodirnuti je putem ovih pesama, licem u lice suočiti se sa svim problemima i na taj način stvoriti lepa umetnička dela kao što je to učinila Zorica ovim pesmama. Predajem je sa radošću na čitanje i želim joj sreću i još mnogo iskoraka prema sebi i svetu – pesmama, kao što je to učinila sada, iznedrivši izvanrednu zbirku Kapi modrine.

Ana Mitić Stošić,

pesnikinja i prof. srpske književnosti i jezika