O knjizi "Vidarice" - Jovice Đurića Majora

          Srpski usud, da sve čuju, a da ne čuju, da sve znaju, a da ne znaju, da su uvek „tam i vam“, na sopstvenoj i tuđoj međi, neki večiti čardak ni na nebu ni na zemlji, lep i vilot, uhvatljivo neuhvatljiv u večnom istorijskom, sudbinskom, geografskom, svetskom, kolektivnom, ličnom, a pre svega vasionskom oksimoronu. Pa kakva onda može biti i poezija i najboljih naših poetskih izdanaka? Vazda svuda, a uvek u srcu, sa tugom u radosti, i mirom u besu, sa lepotom koja obuzima i trese u strahu da se ne izmakne opet nekako i pored najboljeg stiha, da razreši jednom zauvek slogu da smo doveka nesložni, da očara, a da nas nama samima ne razočara, da sabere jednom zasvagda, a da ne veže doveka – jednom rečju, magija na dohvat ruke što se vazda smeši s one strane ruke, pesničke i ljudske. Svim ovim diše, odiše i uzdiše, a pre svega pleni novo dopunjeno izdanje zbirke „Ko nas Bogu dade“ Jovice Đurića Majora, (UK „ Branko Miljković“ Niš, 2023) pesničkog maga, britke i oštroumne pesničke reči, a meke i tanane poetske duše.

          I upravo ova dihotomija iliti raspolućenost koja je u našem nacionalnom i kolektivnom biću, ali i u svakom od nas, shvatana ili neshvatana od „svekolikog sveta“, predstavlja od pamtiveka, više nego išta drugo, naše utočište, nepresušni izvor snage, a pre svega razlog opstanaka i sastanka sa nama samima i svim drugima u životu, pa i u „ zemaljskom“ svetu. I još, ona se jedino razrešava, smiruje, preoblikuje u neizmernu stvaralačku snagu i moć, a onda i u lepotu, u suštastvu našeg bića, oličenoj u narodnoj iskonskoj mudrosti i reči. A gde je više te naše snage, moći i lepote no u umetnosti, a pre svega u pesničkoj reči? Eto nama zato razloga poetskog pripovedanja Đurića, u „narodnom“ tonu i u dva glasa, muškom i ženskom, jer je jedino tako bilo moguće sabrati nas lekovitom istinom poetske reči i okupiti u pokajanju, lepoti i nadi koju nosi svaki uspeli poetski melem. A ispred nas je zaista pravi biser i melem od poezije. Za sve nas i zasvagda nam od Pesnika i od Boga dat.

          Prvi poetski deo ove pesničke bisernice ispevan je, a pre bismo mogli reći, ispripovedan je, kakogod to moglo nelogično da zazvuči, - jer poezija zna i da besedi čitavim svojim bićem na sebi svojstven lirski način ne bi li što lakše doprla do ljudskog uha, a pre svega srca – muškim glasom u trolistju pesničkog korpusa ovog dela zbirke koji nosi naslove: Ćutići – A ko ne bi znao...; Dragići – Ko je s’ koje grane...; Inatići – Ko nas Bogu dade..., od kojih svaki oslikava po jednu suštastvenu osobinu tj. dobru ili pak hudu sreću, ko li će ga već znati, našeg nacionalnog bića. Na početku svakog od ovih izdvojenih delova nalazimo gotovo isti, ponekad blago modifikovani pesnički refren koji je, kako poetska sinteza i najava novih poetskih tema, tako i iskrena pesnička molitva i poziv da prihvatimo ko smo, šta smo i gde smo.  Ja znam da znaš / Da i ti znaš da znam / Pa i ja znam da znaš / A ko ne bi znao...

          Pesnik je svestan da naše nacionalno biće eonima ima problem da izgovori naglas neke stvari, da se suoči i sa crnilom, i sa belinom naše duše, i da je ćutnja ta koja nas, neizgovorena i narastajuća, proždire i koči. Zato je ovo pesnički vapaj da jednom zasvagda priznamo kakvi smo pa ćemo doći i do toga i ko smo da bismo s mirom i u miru sa nama samima prvo mogli da budemo i to šta smo, a onda i gde smo sa svima drugima. Jer.. istina se ne ćuti / ne ćuti se ni na parastosu... A istina je da je ova ćutnja koja je jedna od glavnih pesničkih motiva Dragića nekada bila i neophodna jer je nosila trpnju, pritajivanje, prerušavanje u istorijskom i ljudskom hodu zarad prostog opstanka i tela, a još više duše. Nešto poput zmijskog svlaka u u srpskom kodu da se preživi na svakojaki način. Zato je potrebno „da se zna“, da se izusti, izgovori i oslobodi od tereta: Uzmi se u pamet / Ako li ućutiš / Kako ćeš se posvetiti / Kako zapovediti / Kako osloboditi / Dug dužiti – red rediti / I pred Hristom uzneti...

          Iz svega ovoga nam proizilazi i drugi veliki srpski „usud“ odnosno kao kosmos velika i razvejana hrabrost ukorenjena pre svega u strahu o kojem pevaju Dragići; kolektivno, i svesno i nesvesno našeg bića, koje se gotovo nekako „prirodno“ nadovezuje na vreme i stanje opšte i lične ćutnje u nacionalnom identitetu. Jednom rečju, jedno zatišje pred buru zatomljeno strahom za koju se nikad ne zna kada će se razbuktati, o čemu nas i istorija i tradicija uče i podsećaju na svakom koraku. Jer zna se dobro, Srbi su „najopasniji“ kad ćute. Ja znam za strah / Ti znaš za strah / Znaju i oni, moj dragiću, /A ko ne bi znao...

          Strahova je raznih, sa njima se vojuje, svako na svoj način, na ličnom, a inatom ponajviše na kolektivnom nivou, strah je za sve i svakoga, za nejač, stare, mlade, žive i nežive isl., i kao takav postaje u svoj svojoj suprotnosti životvoran – jer daje i čuva život. Kada se već jednom izustilo i prevalilo preko usta, makar i u pesmi, da je prisutan, strah postaje zalog opšteg bivstovanja i stapanja sa prirodnim procesom u nama i van nas. Jednom rečju, strah od iskona i iskonski koji opstajava, a mi sa njim jer se jedino tako na pravdi i krivdi boga opstaje: ... Ali, eto, fala Bogu /  Strahobrižni opstajemo / Ko travuljage / Ko beli oblaci / Ko izgladnele ovce i siti vuci / Ko crkvene knjge / Ko potonji spomenici...

        U dubokoj narodnoj mudrosti koja uvek deluje na arhetipskom nivou u svakoj pori svakog pojedinca, duboko je i utkana svest da se „s božijim strahom“  živi i dela, a pre svega održava jer od boga sve dolazi, sve razrešava, i u pesmi i u životu, pa i ono najvažnije, oproštaj svemu, svačemu, a ponajviše sebi, i Ćutiću, i Dragiću i svakom Srbiću... Praštaj Bože / Ako nije straha / Nije ni pameti / Strah je ko videlo...

          Tako kroz strah i njegovo prevladavanje u Gospodu i sa Gospodom stižemo kroz ovu čudesnu pesmovanku i do Inatića. I opet epsko pitanje, ko su i šta su Inatići u svima nama? Inatići su, zapravo, srž srpskog bića koja nastaje iz ogromne napaćene i kao kosmos široke i plemenite srpske duše. A kad smo kod „širine“ i urođenog „slavodoljublja“, setimo se Dostojevskog: ... Da, širok je čovek, čak je i suviše širok – ja bih ga suzio!... To je onaj toliko ogromni bezdah u poimanju i činjenju koji nas košta eonima prvo sopstvenog mira i ukorenjavanja da zaslužuje da mu se i pesnik posveti sa ogromnom predanošću. Zagonetka u srpskom genskom kodu pred kojom stojimo jednako i mi sami, i svako ko se  usudi da nam taj usud izbije iz tkiva. A sve može biti kao pesma lako i pitko, ali prosto nam se ne dȃ da tako bude. Iliti narodski rečeno: „E sad neću ni kako ja hoću!“– večna je spasonosna formula srpskog opstajavanja... Besedimo iz srca u se / Pa preda se / Makar i lipsali / Al’ rep ne savijali / Ne savijali a ne opametili...

            A zašto tražimo spas u večnom „krstu“ koji nosimo kao Inatići kad nam se zaintanost nebrojano puta obijala o glavu noseći i više nego što treba svakojaku pogibelj? E pa zato što nam je i to iz istog izvora dato... Od jednog drveta / I krst i lopata /  Oba... i kao takvo se prima, prihvata i podnosi uz svu težinu i neizvesnost vlastitog delanja, i zato jer je to prosto životni tok srpske filozofske spoznaje koja se ne zaustavlja samo na prostom prkosu već, kad razbuktali vetrovi nacionalnog i ličnog jogunstva uminu, iz iskrica prevrelog bunta se rađa ono najlepše i najuzvišenije, večna zahvalnost Tvorcu što nas u svakom trenutku pogledava, spašava, trpi, prašta, a pre svega voli i krepi, kakvi god da smo, i u svom, i u NJegovom liku, koji po dubokoj pesničkoj veri i dirljivoj ljubavi postaje jedno... Hvala ti ko čoveku / Što nam ne stade / Na narav inatnu / Da lajemo / A ne ujedamo / Hvala Bože, od ćutanja / I sreće i dobra... 

            Ali i zato što smo duboko svesni i kad to nismo koliko je snage potrebno da „ se podnesemo“ i u sopstvenim i u tuđim očima, a ponajviše u onim najčistijim ka kojim nam se, i u tuzi i u veselju, pogled najviše kreće, i od kojih dolazi jedino rešenje i razrešenje našeg kolektivnog, nacionalnog i svakog ličnog srpskog „usuda“ - od inaćenja do praštanja, kroz borbu u sebi i van sebe, da oprostimo svima, a ponajviše sebi što smo teški s praštanjem. A iz praštanja samo jedno dobro – vera u život... Nek je prosto Bože / Ko nas tebi dade / I nama sa tobom / I tebi sa nama / Praštaj i ne prekini nas...

            Drugi deo ove izuzetne poetske bisernice je i drugo viđenje istih sudbinskih i arhetipskih tema ukorenjenih u našem nacionalnom biću na maloj raskrsnici svetova gde se velike i sa svih strana hučne vetrometine ukrštaju u borbi za svoju svakojaku prevlast; glas ženskog srpskog kolektivnog i ličnog bića kome je Gospod, kao i svakom ženskom stvorenju namenio dvostruku ulogu, da bude i Tvorac i Čuvarica - jednom rečju Vidarica, i sebi i drugima. Ovaj glas je po samom pesničkom priznanju nedostajao u čitavoj pesničkoj priči ove zbirke, ali je trebalo da prođe neko vreme da se on iznedri kao jedini mogući i najlepši pečat pesničkoj i ljudskoj zapitanosti u zbirci „ Ko nas bogu dade “. Samo je glas ženskog bića od čijih je najfinijih i najtananijih niti satkan krešendo ove pesničke epopeje sprskom identitetu mogao da zatvori na najlepši način čitavu poetsu bisernicu Jovice Đurića Majora. Da bi i on, kao Pesnik i Čovek i svi mi, kao Narod i LJudi bili konačno isceljeni i celi, postavši jedno moćno, zdravo, a pre svega vedro nacionalno tkivo. Baš onako kako to jedino znaju i umeju da neprimetno svojom od Boga datom čarolijom „oporave“ Vidarice.

            A da je lako biti Vidarica na srpskom tlu gde se java, snovi i svakojake more neumorno bore sa raznoraznim alama, već viđenim i opevanim muškim glasom u zbirci, uz večno prisutni muški ugao sagledavanja bivstovanja, jasno je već od prvog pesničkog refrena koji će se, kao i u prvom delu zbirke, provlačiti do samog njenog kraja uz minimalne izmene... Rod rodili oci i očevi / Rod rodili moji rodoljubni / Nije lako biti naopako / A još je teže biti u nebiti...

          Svest i samosvest ženskog bića na našem tlu da se i usud i berićet, i u rodu, i u pesmi, pa i u pesmovanju nasleđuje. Jer, potrebno je dobrano istrpeti pritisak vlastitih gena i vlastitog nikad do kraja pokorenog ženskog glasa. Potpunu i večnu slobodu on zadobija samo u pesmi, i to više u jednom vekovno zatomnjenom, i, samo u jednom trenutno „kipućem i kiptućem“ puštenom kriku. Zato čitav deo Vidarica ima primesu lirske narodne pesme, tačnije tužbaličkog i, na momente, i prkosnog tona... Dosta mi je... / Sa strahom smutiti / Od opreza poglede kuditi / Sa zvezdama družbovati...

          Svest i samosvest da i ženska kivnost mora sama od sebe na momente utihnuti da bi se i dobro i zlo moglo deliti i sa muškim principom i sa muškim patrijarhalnim viđenjem i shvatanjem života i delanj zarad opšteg dobra, da se sve podnese zajednički... da ne bude kono željakanje / već da bude kako biti mora... Iskonska ženska mudrost u večitoj borbi sa majčinskim instinktom najbolje se ovde ovaploćuje u vidarskoj brizi za svako muško čeljade... od svake ste vojne okusili / kako ćete odsad mirovati... Ukratko, jedno smo celo uvek bili i ostali u stoletnoj borbi za nacionalni i identitetski opstanak, i to žene – vidarice najbolje znaju i osećaju, i u pesmi, i u životu.

          Kroz žensko poetsko pojanje u ovom delu zbirke sagledavamo i čitavu sudbinsku sagu, ali i snagu žena na našem tlu. Ova potonja se izgleda zadobija i samim genima, ali i životnim iskušavanjima i trpljenjem, a možda ponajviše urođenim istančanim instinktom da se i „odlučeno i neodlučeno“ u glavama svojih krvlju i životom odabranih Srdobrana anticipira, predupredi, zaskoči mnogo pre nego što posledice zazore u ishitrenim delanjima. Jer, Srdobrani su uvek i Srbojadi i sami sebima, i sopstvenim neprijateljima, ali i svojim ženskim saputnicama... Ima l’ štogod da mi niste rekli / Il’ ste porekli pa potom porekli / Ima l’ štogod da ste oćutali / Oćutali jezik poganili / Srbojadi...

          Kakvi god da su „jadi“ po ženskoj ili muškoj meri, uvek postoje i oni veći, da dosole ranu i nacionalnog i ličnog odveć oranjavanog tkiva. Reč je o večnoj temi sprskih presada, o zapitanosti koja je morala da potekne iz ženskog srca, a možda pre iz bila ženske utrobe, da se odgonetne, otkrije, razume, i nikad do kraja prihvati nemušti odgovor na pitanje koliko nas je po svetu razasuto i raspolućeno i koliko majki zaziva svoje rasplinute cvetove, a koliko se deobama ličnim rasplinjujemo i tanjimo što ni ženska ni majčinska srca ne trpe nikako... Svud rasuti / Tuđi sebi – tuđi drugima... Večna tema i večni prizvuk Šantićeog „ ostajte ovdje...“... I jedino se srcem ženskim i majčinskim svuda na svetu, posebno na nesretnom srpskom i balkanskom tlu može dati jedini pravi savet da se život u svakoj prilici razvigorava, a ne da se po nekoj vekovnoj vremenskoj uvrnutoj brojanici sve više gasi. Jer, istorijski i sudbinski gledano, što nas je više, to nas je manje. A melema od mira i strpljenja sve više na izmaku... Otrpite braćo ognjevita / Lasno vam je s ’tuđim dobrovati / Otrpite nek’ vam nije pravo / Da se mira sita nasitimo...

          Da sabira, a ne da deli, da neguje, a ne da ispraća od sebe i rodne grude, da miri, a ne da razmiruje, da dobro samo priziva, a dobrotom i milošću zlo odagnava, da ubedi da od ... prkosa nema lepe sreće..., da izvida u nama samima nerešivu dilemu od „dva Srbina a tri partije“ jer ... ubiće nas sloga i deoba... i iznedri toplinom svog srca poziv ako ne i vapaj za sabiranjem u duši, pameti, bratstvu i ljubavi, i sve to glasovitim prizvukom Brankovog kola ne bi li ... Od nebesa do zemlje rodnice / Napupilo, nabubrilo / Nabujalo, nagrnulo / Uzvrvilo, uzverilo... - sve je to u biti ženskog vidarskog glasa Đurićeve magične poetike, a sve u cilju da život poteče, onim pravim tokom, možda prvo personifikovano i onomatopejski, pa onim pesničkim, a onda i izvidano nacionalnim.

          A na ženskoj sudbinskoj i vemenskoj ravni gde se sve pre vidi i gleda, od briga i zapitanosti u danima, godinama, decenijama ko’ stolećima čekanja da se muški poslovi „oporave“, do isteklih i usahlih staračkih dana gde se sve više „sluša“ i „trpi“, a gde su dileme iste, gotovo prenete s kolena na koleno u nekoj netaknutoj formi, i, gde iskonska mudrost ženska zna dobro da je trpljen-spašen preduslov da sve krene napred, a kad se porođajne muke nekog novog životnog saglasja probude, što god da se ustalasa, izvesno je da će ženska nepresušna matica obgrliti sve svojom ljubavlju jer... Šta je tu je – nema mi izbora /  Šta ste da ste / Snovila ste moja / Usta su mi s’ vama ispunjena / od moga ste mesa otkinuti / Od mojih ste tankih razgovora...

          A široka, duboka, a pre svega visprena ženska mudrost zna, a zna i Pesnik, da je vidanje nesretnog srpskog slučaja jedino moguće u oboženju i svemu što ono nosi, i opet jedino kroz ženski melem tj. Majku Božiju koja će najpre čuti i prihvatiti iskrenu žensku molitvu. Uz zahvalu... hvala tebi za jaka kolena... koja su opstala uprkos stoletnim molitvenim klečanjima, sledi i titraj majčinog srca pravo u srce Blažene Među Ženama zarad jedinog mogućeg melema svom srpskom rodu... Oboži ih / Bez topuza a u krstoliku...  I još jače i izvišenije... Spali krila zlobi i raskolu / Dok ih nebo / Sabir zemni nije upisalo...

          I pre nego što svi naši nacionalni, kolektivni, lični i kojekakvi god gresi, razmirice i nesloge stignu do Božijeg uha, oni u obliku najiskrenije ženske vidarske molitve prolaze na nebesima kroz milosrdnu žensku kapiju Bogorodičinog srca... Ne pitaj ih / Koje su istine / Od kokarde ili petokrake / Ne pitaj ih / Već ih izmiri Majko... A pre toga oni brode kroz ogromno otadžbinsko srce i iskrenu pletisansku dušu Jovice Đurića Majora. I naravno, ono najčudesnije, najmaestralnije i najvidarskije je uvek s one strane ruke, pesničke i ljudske.

                                                                  Vesna Andrejević

* * *

Jovica Đurić Major rođen 17. februara 1951. godine u slu Kaludra na Topličkim proplancima u FNRJ. Završio je STŠ u Nišu, a potom VA KoV u Beogradu. Član je UK „Branko Miljković“ Niš i UK Srbije. Živi u Nišu.

 Objavio pesničke knjige: Buđenje (1977), Ilirska Bistrica, Odvajkada (1990), Niš, Inatno seme (1991), Niš, Rad` nerođenih (1993), Sremski Karlovci, Gospodar osame (1995), Niš, Na dlanu neba (1998), Prština, Ko nas Bogu dade (2000), Kruševac, Sedi, da ti rečem (2007), Niš, Iz plavih tišina (2011), Niš, Pesmodar (2015), Niš, Jeseninar (2018), Niš, Inok (2021), Niš, Trolistarijum (2023), Niš (sa Dragišom Eraković i Božom Zečević)

Proza: Od jabuke  do prirodnog jabukovig sirćeta (2007), Niš, Sveta voćka jabuka (2013), Niš, Druženje sa vekovima (2014), Niš(sa Dragišom Erakovićem i Miroslavom Mitkovićem Namom) i Crveni bik i druge priče (2022), Niš