20.11.2020.
Novosti

Pesnik suštine o suštini

Pesnik suštine o suštini

 

Samo se srcem dobro vidi.

Suština se očima ne da sagledati.

 – Antoan de Sent Egziperi

 

Nova zbirka pesama Noći vučjeg zova pesnika Anđelka Zablaćanskog, svojevrsni je poetski nastavak traganja za suštinom svega oko nas i svemu u nama, s time da u ovoj knjizi pesnik počinje svoje traganje od poezije, preko pesnika, društvenih okolnosti, i naposletku, u duhu svog senzibiliteta nastavlja traganje prema ljubavi, ženi. Zbirka pesama Noći vučjeg zova podeljena je na tri dela, tri pesnička ciklusa, a slobodno možemo reći i na tri knjige, koje kao oponent stoje jedne naspram drugih: Kad običnost mine, U nama i oko nas, Odocneli stihovi.

Prvi ciklus u knjizi Kad običnost mine intrigira čitaoca, ništa manje nego i sam naslov čitave knjige, signifikuje nam jednu istinu: da ćemo vrednost pravih stvari spoznati tek kad običnost mine, ona običnost koja kako pesniku, tako i svakom čoveku oduzima dragocene

trenutke života. Prva pesma u knjizi, kao prološka Đavolja igra, za koju je pesnik jasno naznačio da je posvećena poeziji, predstavlja neku vrstu bunta, pesnik joj daje jedno sasvim novo obličje kroz asocijativne prizore njenog vaskrsavanja u živo biće, koje kao da želi da ga uguši svojim prstima ili svojim slovom:

 

Osećam nečije prste na svom čelu...

…A noć naslutih sam u ovoj gluvoj sobi.

 

Ta pesnikova samoća je često plodonosni izvor za stihove, pesnik nam neretko govori o njoj, gotovo uvek kao teskobnoj, hermetički zatvorenoj, a ipak razgranatoj, jer  uvek izraste u stihove. Osnovna kompoziciona karakteristika zbirke je višestruko nadograđivanje pojma suštine. Suštine življenja, pisanja, ljubavi, patnje, suština je pojam izuzetne pojave, koja iz knjige u knjigu jasno ocrtava pesnikov profil. Pesnik postavlja pitanja kroz pesničke postupke bogatim sredstvima akustične simbolike. Za Anđelka poezija je način života, otuda ovaj ciklus i zauzima prvi deo knjige; razmišljanja o poeziji, bitnost spoznaje sveta perom, razočarenja i radosti kroz prizmu stiha i rekvijem sebi. Tragovima sopstvenog ka sopstvenosti, poezija je bol i lek. Sve za čim posegne pronaći će samo u sebi:

 

Brsti svoje misli s trnovitog žbuna:

Sred goletnog polja izniklog odavno.

(Samosvojnost: Pesniku)

 

Pesnik se sa dozom ironije osvrće i na književni angažman, za njega su poetski krugovi košmarni san, zbog kojeg želi da ostavi stih, svestan estradizacije umetničkog boluje nad iskonskom poezijom: U meni je pesnik umro u zenitu / Na grudi stišćući poezije zoru, ali budeći se iz tog sna upada u onaj novi, neizbežni: pesmu: Da se ne probudih u snu neizbežnom / Pesmom što se čuva pod oštricom ruba. (Pesnički krugovi) U ovoj pesmi lirski subjekt demistifikuje legende, priziva u pomoć mit da slikovito prikaže borbu istinske umetnosti nad prodavcima praznine, deca Crnoboga i lamije, čuvari isnpiracije naspram vampira bez zuba, prazne pesme spram onih koje kipte slikovitošću. Pesnik ne staje u nameri da razotkrije poluintelektualce, pa u pesmi Nadripoeta satiričnom oštricom zapitkuje: Šta li to pesnik smisleno reče… I sama sintagmatska jedinica – nadripoeta oslikava stanje u društvu i van umetnosti. Nadri je postalo neizostavno u svakom segmentu društvenog života i zalazi duboko u nauku, u religiju, u dušu ljudsku. Nadri, ono od čega čovek ne može pobeći. Ali, već u narednim pesmama vidimo sjaj na horizontu, sudba pesnikova nije zaboravna, noć je vreme inspiracije, noć, ne samo kao vremenska odrednica, već kao stanje uma i svitanje kao konačni rezultat: pesma! Opet pesma, koja poetama daje moć: Da stihom traju vremenskim nedrima. U istom ciklusu su i pesme posvećene pesnicima Bori Simiću i Dobrici Eriću, kao epitafni zaveštaj nebeske slobode i gore gde poeta plovio sam je vaseljenom:

 

Umro je pesnik, kažu, mada pesnici ne umiru,

Otišao je samo da vidi tu slobodu nebesku

(Otišao je pesnik: Dobrici Eriću)

 

Sam je vaseljenom u noćima bdenja

Sabirao u stih reči Božije,

Isklesane verom od najtvrđeg stenja.

(Odlazak pesnika: Bori Simiću)

 

Sa pesničkog bdenija pesnik prelazi na univerzalniji plan u ciklusu U nama i oko nas, na godišnja doba koja su u nama, na snegove prolaznosti u nama, majsku elegiju, novo doba i prazninu, koja nam je postala karakterna crta. Ono što ovaj ciklus čini uzvišenim je religijska nota, ona se već od prve pesme pojavljuje i traje sve do kraja ciklusa. Pesma Bližnji napisana na Veliku Gospojinu 2019. godine, momenat je radosti koju lirskom subjektu pričinjavaju njegovi najbliži, pesnik zna tajnu postojanja, da čovek kad je sam, onda je kao napušteno stablo, a uz svoje voljene biva bogati voćnjak: Jer bez njih sam stablo šljive kojeg niko ne bere. Duh predaka ne napušta poeziju, već kruži nad njom, u pesmi Srbinu, pesnik uzima za osnovnu temu osvešćenje. Podsetnik Srbinu da ga preci gledaju, kroz opomenu i gorak usklik kazuje o trenutnim društvenim okolnostima. Pesnik daje jednu vrstu ropske vizije. Robujemo zaboravu, novom društvenom poretku, zaboravljamo svoje korene:

 

Sa svojih humki preci gde ti glede

Kad zlu prodaješ pokolenja mlađa,

 

Ovim ciklusom dominiraju pejzaži jeseni, ali jeseni kao subjektivnog osećaja, ne uvek isključivo godišnjeg doba, ove pesme su u službi pesnikovog iskaza uzaludnosti borbe za povratak starih vrednosti u život (Septembar, Oktobar, Oktobarski suton). Pesnikova želja da neke pesme potpiše datumom nastanka, u nama stvara osećaj bitnosti tog vremenskog trenutka. Ovakav vid obeležavanja počinje od pesme prve pesme Bližnji, nastavlja se u pesmi Oktobarski suton (16. oktobar 2016) i pojavljivaće se često do kraja knjige. Jednom pesmom pesnik nas podseća na velike majske poplave koje su se desile 2014. godine. U pesmi Majska kiša on se obraća direktno kiši, daje joj božansko i svemoguće obličje. Prekoreva je zbog nemara i siline kojom se sručila na nesrećni narod, žaleći sva prelivena rečna korita, majke i decu, sve njive i kuće koje je te nesrećne godine pogodila strašna poplava, upoređujući je sa biblijskim potopom.

Čitajući pesme sve je uočljivija nota beznadežnosti i melanholije, ali i osećanja otuđenosti i bespomoćnosti. Životno doba u kome se sopstveno biće oseća bespomoćnim, bez iluzija, ambicija, utopijski. Ovaj osećaj je presudna tačka, sa koje je Anđelko Zablaćanski odlučio da odbaci društvene stege, pa i po cenu gubitka poetske dimenzije života. Taj osećaj daje izobilje tema u kojima čitalac može pronaći deo svoje duše ili brige, a koji se ovaplotio u Zablaćanskovim pesmama (Tu oko nas, Oni, Vatra i led, Novo doba, Kuća nasred druma, Kolona senki, Poganima…)

Poezija Anđelka Zablaćanskog je dovoljno plodonosna i estetički okvir njegovog dela je dovoljno bogat da obezbedi trajanje tog pesničkog puta, podstičući ga uvek na poetsku strast i zastajanje zarad divljenja prirodi, noći, sutonu, mesečini, ženi… I upravo u trećem ciklusu knjige Odocneli stihovi, krug motiva pesama obrazuje se oko neke vrste jezgra u čijem središtu stoji žena. Pesnik putenog izražaja, kakav je Anđelko Zablaćanski, ženi daje gotovo božansku nadmoć, njenu lepotu stavlja na pijedestal savršenstva, i tako joj daje i glavnu ulogu u svakom nemiru. U predelu sna odvijaju se najčešće sve lepote uživanja sa ženom (Zamor, Iluzija, Noć s njom). NJegovi lirski opisi žene prepuni su erotskog naboja, ali su sasvim prozirni, do tančina jasni, pitki i nedvosmisleni:

 

 

Od iskona vatra je u ženi.

Stid su izmislili ljudi,

ljudi prazni, pokorni i seni,

da se lakše vreloj krvi sudi

(Pamti)

                          

U dlan ću sok breskve da skupim,

Ako se raskriliš ko u letu laste

Poljupcem jednim celu da te kupim

Dok pohota moja u tebi sva raste….

 (Požuda)

 

U svetlosti ove erotizovane poetike, rimovanje je kao dobošar koji svira u doboš srca. Čitajući stihove osetimo svaki nerv pesnika, puls, trnjenje požude. Pesnik ne odustaje od svoje ustaljene forme, ima svoj već izgrađeni stil poetizovanja, ne unosi neke značajnije novine. Uz sve kvalitete ne možemo osporiti posebnost i jedinstvenost u novijoj srpskoj poeziji. Ono što u poslednjem delu knjige zacelo možemo još primetiti je i isticanje razlike u godinama pesničkog subjekta i žene u mnogim pesmama. Otuda više puta možemo prepoznati Kostićev uticaj i manir, gde je stihovima razlika u godinama gotovo uvek nepremostivi jaz između dvoje ljubavnika. Pravi primer za to je pesma Moglo je tako – Lenki Dunđerskoj. Taj jaz će se iz pesme u pesmu produbljivati i prikazivati u svoj svojoj veličini i nemoći. Pesnik daje savet uzmicanja, da pobedi um, navodi čitaoca na samoispitivanje, budi osećaj moralne odgovornosti, a sa druge strane biva uhvaćen u koštac kad pesmu započne u znaku uzdizanja, kao da donosi presudnu životnu odluku, a zatim se u trenu oprašta od plemenitih poriva i prepušta se požudi i strastima (Žena u detetu, S njom, Pad u bezdanje, Kad baneš, Pamti, Kasni suton).  U jednoj od pesama u ovom delu knjige, pesnik kao da nam na tren daje odgovor – šta je to suština, gde iz naslova pesme Pad u bezdanje, možemo zaključiti da je upravo to uzlet emocija, a onda pad u bezdanje. Ta smena osećanja, koja kao na klackalici drži tegove sa obe strane vage. Skok i pad u svim sferama života je ono što nas čini živim.

Pesnik stvarnosti, satkan od imaginacije, okovan sopstvenim stegama u svom kutku od snova, nesebičnog i srdačnog duha, oživljava stihom prizore koje neposredno opaža kroz prozor svoje sobe, na zidu od želja i čežnji, u postelji od lanaca skovanoj, uključujući i neprolaznu folklornu notu, koja ovom urbanističkom životu pruža jednu oprečnu sliku stvarnosti. Noći su lepše tamo gde zriju trešnje, gde čvorci pevaju, gde otkosi sena bude svaku poru, lepše se pati u rajskom vrtu, nego u sumpornoj dolini.

Ovom knjigom pesnik nas vraća sebi, a da bi reakcija imala estetski karakter, potreban je upravo povratak sebi, pogled u svoje unutrašnje „ja“.

 

Nevena Milosavljević,

profesor srpske književnosti i jezika

 

 

 

O pesniku

 

Anđelko Zablaćanski je rođen 4. decembra 1959. godine u Glušcima kod Bogatića. Školovao se u rodnom mestu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu.

Poeziju, aforizme i kratke priče piše od rane mladost. Objavio je zbirke pesama: Ram za slike iz snova (1992), Igra senki (2004), Ptica na prozoru (2007), San napukle jave (2009), Raskršća nesanice (2011), Pijano praskozorje (2014), Mali noćni stihovi (2019) i zbirku aforizama Palacanje (2006), zbirku prevoda ruske poezije Od Puškina do Kapustina (2019), te knjigu proze, satire i eseja Iza linije (2020).

Na 21. Šumadijskim metaforama u Mladenovcu (2008), u kategoriji kratke priče, dobio je prvu nagradu za pripovetku Vezirove suze.

Na sanktpeterburškom poetskom festivalu Poezija ulice (2014) osvojio je ravnopravno prvo mesto sa još četiri pesnika pesmom Dobročinstvo (Baronu Štiglicu).

Anđelkove pesme su prevođene na ruski jezik i objavljene u ruskim časopisima, a takođe i na engleski, beloruski i bugarski. NJegovi aforizmi su prevedeni na makedonski i objavljeni u Biseri balkanskog aforizma (2010).

Priređivač je dobro prihvaćenih i posećenih internet sajtova svetske i naše poezije. Glavni je urednik časopisa Suština poetike.

Član je Udruženja književnika Srbije.

Živi u Glušcima.

 

 

 

 *

 

 

Песник суштине о суштини

 

Само се срцем добро види.

Суштина се очима не да сагледати.

 – Антоан де Сент Егзипери

 

Нова збирка песама Ноћи вучјег зова песника Анђелка Заблаћанског, својеврсни је поетски наставак трагања за суштином свега око нас и свему у нама, с тиме да у овој књизи песник почиње своје трагање од поезије, преко песника, друштвених околности, и напослетку, у духу свог сензибилитета наставља трагање према љубави, жени. Збирка песама Ноћи вучјег зова подељена је на три дела, три песничка циклуса, а слободно можемо рећи и на три књиге, које као опонент стоје једне наспрам других: Кад обичност мине, У нама и око нас, Одоцнели стихови.

Први циклус у књизи Кад обичност мине интригира читаоца, ништа мање него и сам наслов читаве књиге, сигнификује нам једну истину: да ћемо вредност правих ствари спознати тек кад обичност мине, она обичност која како песнику, тако и сваком човеку одузима драгоцене

тренутке живота. Прва песма у књизи, као пролошка Ђавоља игра, за коју је песник јасно назначио да је посвећена поезији, представља неку врсту бунта, песник јој даје једно сасвим ново обличје кроз асоцијативне призоре њеног васкрсавања у живо биће, које као да жели да га угуши својим прстима или својим словом:

 

Осећам нечије прсте на свом челу...

…А ноћ наслутих сам у овој глувој соби.

 

Та песникова самоћа је често плодоносни извор за стихове, песник нам неретко говори о њој, готово увек као тескобној, херметички затвореној, а ипак разгранатој, јер  увек израсте у стихове. Основна композициона карактеристика збирке је вишеструко надограђивање појма суштине. Суштине живљења, писања, љубави, патње, суштина је појам изузетне појаве, која из књиге у књигу јасно оцртава песников профил. Песник поставља питања кроз песничке поступке богатим средствима акустичне симболике. За Анђелка поезија је начин живота, отуда овај циклус и заузима први део књиге; размишљања о поезији, битност спознаје света пером, разочарења и радости кроз призму стиха и реквијем себи. Траговима сопственог ка сопствености, поезија је бол и лек. Све за чим посегне пронаћи ће само у себи:

 

Брсти своје мисли с трновитог жбуна:

Сред голетног поља изниклог одавно.

(Самосвојност: Песнику)

 

Песник се са дозом ироније осврће и на књижевни ангажман, за њега су поетски кругови кошмарни сан, због којег жели да остави стих, свестан естрадизације уметничког болује над исконском поезијом: У мени је песник умро у зениту / На груди стишћући поезије зору, али будећи се из тог сна упада у онај нови, неизбежни: песму: Да се не пробудих у сну неизбежном / Песмом што се чува под оштрицом руба. (Песнички кругови) У овој песми лирски субјект демистификује легенде, призива у помоћ мит да сликовито прикаже борбу истинске уметности над продавцима празнине, деца Црнобога и ламије, чувари иснпирације наспрам вампира без зуба, празне песме спрам оних које кипте сликовитошћу. Песник не стаје у намери да разоткрије полуинтелектуалце, па у песми Надрипоета сатиричном оштрицом запиткује: Шта ли то песник смислено рече… И сама синтагматска јединица – надрипоета осликава стање у друштву и ван уметности. Надри је постало неизоставно у сваком сегменту друштвеног живота и залази дубоко у науку, у религију, у душу људску. Надри, оно од чега човек не може побећи. Али, већ у наредним песмама видимо сјај на хоризонту, судба песникова није заборавна, ноћ је време инспирације, ноћ, не само као временска одредница, већ као стање ума и свитање као коначни резултат: песма! Опет песма, која поетама даје моћ: Да стихом трају временским недрима. У истом циклусу су и песме посвећене песницима Бори Симићу и Добрици Ерићу, као епитафни завештај небеске слободе и горе где поета пловио сам је васељеном:

 

Умро је песник, кажу, мада песници не умиру,

Отишао је само да види ту слободу небеску

(Отишао је песник: Добрици Ерићу)

 

Сам је васељеном у ноћима бдења

Сабирао у стих речи Божије,

Исклесане вером од најтврђег стења.

(Одлазак песника: Бори Симићу)

 

Са песничког бденија песник прелази на универзалнији план у циклусу У нама и око нас, на годишња доба која су у нама, на снегове пролазности у нама, мајску елегију, ново доба и празнину, која нам је постала карактерна црта. Оно што овај циклус чини узвишеним је религијска нота, она се већ од прве песме појављује и траје све до краја циклуса. Песма Ближњи написана на Велику Госпојину 2019. године, моменат је радости коју лирском субјекту причињавају његови најближи, песник зна тајну постојања, да човек кад је сам, онда је као напуштено стабло, а уз своје вољене бива богати воћњак: Јер без њих сам стабло шљиве којег нико не бере. Дух предака не напушта поезију, већ кружи над њом, у песми Србину, песник узима за основну тему освешћење. Подсетник Србину да га преци гледају, кроз опомену и горак усклик казује о тренутним друштвеним околностима. Песник даје једну врсту ропске визије. Робујемо забораву, новом друштвеном поретку, заборављамо своје корене:

 

Са својих хумки преци где ти гледе

Кад злу продајеш поколења млађа,

 

Овим циклусом доминирају пејзажи јесени, али јесени као субјективног осећаја, не увек искључиво годишњег доба, ове песме су у служби песниковог исказа узалудности борбе за повратак старих вредности у живот (Септембар, Октобар, Октобарски сутон). Песникова жеља да неке песме потпише датумом настанка, у нама ствара осећај битности тог временског тренутка. Овакав вид обележавања почиње од песме прве песме Ближњи, наставља се у песми Октобарски сутон (16. октобар 2016) и појављиваће се често до краја књиге. Једном песмом песник нас подсећа на велике мајске поплаве које су се десиле 2014. године. У песми Мајска киша он се обраћа директно киши, даје јој божанско и свемогуће обличје. Прекорева је због немара и силине којом се сручила на несрећни народ, жалећи сва преливена речна корита, мајке и децу, све њиве и куће које је те несрећне године погодила страшна поплава, упоређујући је са библијским потопом.

Читајући песме све је уочљивија нота безнадежности и меланхолије, али и осећања отуђености и беспомоћности. Животно доба у коме се сопствено биће осећа беспомоћним, без илузија, амбиција, утопијски. Овај осећај је пресудна тачка, са које је Анђелко Заблаћански одлучио да одбаци друштвене стеге, па и по цену губитка поетске димензије живота. Тај осећај даје изобиље тема у којима читалац може пронаћи део своје душе или бриге, а који се оваплотио у Заблаћансковим песмама (Ту око нас, Они, Ватра и лед, Ново доба, Кућа насред друма, Колона сенки, Поганима…)

Поезија Анђелка Заблаћанског је довољно плодоносна и естетички оквир његовог дела је довољно богат да обезбеди трајање тог песничког пута, подстичући га увек на поетску страст и застајање зарад дивљења природи, ноћи, сутону, месечини, жени… И управо у трећем циклусу књиге Одоцнели стихови, круг мотива песама образује се око неке врсте језгра у чијем средишту стоји жена. Песник путеног изражаја, какав је Анђелко Заблаћански, жени даје готово божанску надмоћ, њену лепоту ставља на пиједестал савршенства, и тако јој даје и главну улогу у сваком немиру. У пределу сна одвијају се најчешће све лепоте уживања са женом (Замор, Илузија, Ноћ с њом). Његови лирски описи жене препуни су еротског набоја, али су сасвим прозирни, до танчина јасни, питки и недвосмислени:

 

 

Од искона ватра је у жени.

Стид су измислили људи,

људи празни, покорни и сени,

да се лакше врелој крви суди

(Памти)

                          

У длан ћу сок брескве да скупим,

Ако се раскрилиш ко у лету ласте

Пољупцем једним целу да те купим

Док похота моја у теби сва расте….

 (Пожуда)

 

У светлости ове еротизоване поетике, римовање је као добошар који свира у добош срца. Читајући стихове осетимо сваки нерв песника, пулс, трњење пожуде. Песник не одустаје од своје устаљене форме, има свој већ изграђени стил поетизовања, не уноси неке значајније новине. Уз све квалитете не можемо оспорити посебност и јединственост у новијој српској поезији. Оно што у последњем делу књиге зацело можемо још приметити је и истицање разлике у годинама песничког субјекта и жене у многим песмама. Отуда више пута можемо препознати Костићев утицај и манир, где је стиховима разлика у годинама готово увек непремостиви јаз између двоје љубавника. Прави пример за то је песма Могло је тако – Ленки Дунђерској. Тај јаз ће се из песме у песму продубљивати и приказивати у свој својој величини и немоћи. Песник даје савет узмицања, да победи ум, наводи читаоца на самоиспитивање, буди осећај моралне одговорности, а са друге стране бива ухваћен у коштац кад песму започне у знаку уздизања, као да доноси пресудну животну одлуку, а затим се у трену опрашта од племенитих порива и препушта се пожуди и страстима (Жена у детету, С њом, Пад у бездање, Кад банеш, Памти, Касни сутон).  У једној од песама у овом делу књиге, песник као да нам на трен даје одговор – шта је то суштина, где из наслова песме Пад у бездање, можемо закључити да је управо то узлет емоција, а онда пад у бездање. Та смена осећања, која као на клацкалици држи тегове са обе стране ваге. Скок и пад у свим сферама живота је оно што нас чини живим.

Песник стварности, саткан од имагинације, окован сопственим стегама у свом кутку од снова, несебичног и срдачног духа, оживљава стихом призоре које непосредно опажа кроз прозор своје собе, на зиду од жеља и чежњи, у постељи од ланаца скованој, укључујући и непролазну фолклорну ноту, која овом урбанистичком животу пружа једну опречну слику стварности. Ноћи су лепше тамо где зрију трешње, где чворци певају, где откоси сена буде сваку пору, лепше се пати у рајском врту, него у сумпорној долини.

Овом књигом песник нас враћа себи, а да би реакција имала естетски карактер, потребан је управо повратак себи, поглед у своје унутрашње „ја“.

 

Невена Милосављевић,

професор српске књижевности и језика

 

 

 

О песнику

 

Анђелко Заблаћански је рођен 4. децембра 1959. године у Глушцима код Богатића. Школовао се у родном месту, Сремској Митровици и Новом Саду.

Поезију, афоризме и кратке приче пише од ране младост. Објавио је збирке песама: Рам за слике из снова (1992), Игра сенки (2004), Птица на прозору (2007), Сан напукле јаве (2009), Раскршћа несанице (2011), Пијано праскозорје (2014), Мали ноћни стихови (2019) и збирку афоризама Палацање (2006), збирку превода руске поезије Од Пушкина до Капустина (2019), те књигу прозе, сатире и есеја Иза линије (2020).

На 21. Шумадијским метафорама у Младеновцу (2008), у категорији кратке приче, добио је прву награду за приповетку Везирове сузе.

На санктпетербуршком поетском фестивалу Поезија улице (2014) освојио је равноправно прво место са још четири песника песмом Доброчинство (Барону Штиглицу).

Анђелкове песме су превођене на руски језик и објављене у руским часописима, а такође и на енглески, белоруски и бугарски. Његови афоризми су преведени на македонски и објављени у Бисери балканског афоризма (2010).

Приређивач је добро прихваћених и посећених интернет сајтова светске и наше поезије. Главни је уредник часописа Суштина поетике.

Члан је Удружења књижевника Србије.

Живи у Глушцима.