Svako ostavi neki trag

            „Svako ostavi neki trag“

- dvije priče i nekoliko kolumni književnika LABUDA N. LONČARA, u izdanju Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika „Nekazano“, Bar, 2019., godine..

            Pesnik, pisac, kolumnista, izdavač, organizator književnih i drugih, umetničkih manifestacija, uvaženi a poštovani poslenik kulture u Crnoj Gori, ali i regionalno šire, Labud N. Lončar, ovoga puta čitalačkoj javnosti predstavlja knjigu proze, koju on iz nekih razloga deli na dve priče i nekoliko kolumni, što uzgred rečeno, u stvari je strukturalno i  kompoziciono povezana forma od sedamnaest zasebnih kazivanja.

            Svaka priča je poseban skaz, nova pripoved iz života pisca, koju on kazuje u prvom licu jednine, što je inače najnezahvalniji način proznog stvaranja, ne samo sa književnog aspekta, već i komunikaciono, izražajnog, posebno kod upravnog govora, koji je time sputan linijskom jednostranošću, nemogućnošću da se razmahne i dodirne lične posebnosti u odnosu sa sagovornikom, ili više njih. Ipak, Labud N. Lončar vešto izbegava ove dramske zaplete dijaloga i monologa, time što koristi kratku rečenicu a još kraće uvode, opise, prozne slike, na osnovu kojih se čitalac, ipak dovoljno informiše i sa lakoćom upoznaje sa predstavljenom suštinom.

            Već površno iščitavanje ove, obimom nevelike, nekih stotinjak strana, ali zanimljive, ubedljive knjige priča i kolumni, čitaoca uvodi u Lončarev svet doživljenog, viđenog u životu svakodnevnom, odnosi ga u koje kakve doživljaje i događaje, da kao nemi učesnik svega toga, bude talac vlastite znatiželje, brzo da se poistoveti sa pripovedačem, ne sluteći da je to i bila njegova osnovna namera, nakana, naum. To je ta sposobnost, veština baratanja rečima, stilska i jezička umešnost da lagano, a neprimetno odvuče vašu pažnju u smeru svoga kazivanja, ne dozvoljavajući predah, niti pauzu, već idete dalje, iščitavate i prepoznajete neke zajedničke vrednosti, istinite događaje koje ste već doživeli, u međuvremenu zaboravili, a sada se ponovo našli u njegovom središtu, pa na ovaj način učestvujete, poredite, oživljavate vlastita iskustva i preuzimate deo piščeve spoznaje. „Raja, umro drug Tito“! priča je koja najbolje odgovara navedenoj tvrdnji, bez obzira što se Lončaru dešavala u istinski specifičnoj sarajevskoj sredini, gde su ljudi sa neskrivenim emocijama oduvek spontano reagovali, a time davali poseban akcenat, svakom iznenadnom a naglom, novonastalom stanju koje ih se životno tiče. Ovaj upravni govor, neodoljivo podseća na vest, koju je u travnički han doneo usplahireni asker, vičući: „Crko Fil“!

            Malo je životnih situacija koje Labud nije pronašao na ulicama Bara, a da ih nije na ironičan, ponekad sarkastičan, i često šaljiv način, dotakao, pomenuo, opisao, ukazao, prepoznao, pa u ovu knjigu, „Svako ostavi neki trag“ uneo. Problemi smeća, koje more uporno vraća, a koje turisti, ali i meštani nemilice u njega neprestano bacaju, zauzima značajno mesto u nekolicini priča ili kolumni, svejedno je.

            Psi, koji su pozitivnim, evropskim vrednostima ušli u crvenu zonu nove zakonske regulative, na ulicama Bara, ali i diljem Crne Gore, predstavljaju neprekidnu pretnju stanovništvu, naročito onom koju iz milošte zovemo, najmlađa populacija, pa se pisac zatečen ovom pošasti, između „kučića ili unučića“ ipak odlučuje za ove druge, jer su mu nekako „draži“. Ipak, ih hrani na kućnom pragu, ali izbegava na otvorenom, jer stara narodna poslovica, „Hrani psa da te ujede“ na vlastitom primeru, ima i te kako loše iskustvo. Otuda priče o njima imaju neki setni prizvuk, posebnosti i karakteristike predhodnog života u kojem su maženi, paženi, mesom hranjeni i disciplinovani, čak i na pešačkim prelazima, što ima veze sa stečenim navikama njihovih nekadašnjih vlasnika, koji su ih ostavili, pa prepustili ulicama, društvenoj brizi..

            Cigani koji se u savremenom,  a zvaničnom žargonu, službeno nazivaju Romima, i sami nenaviknuti na taj termin, kojim se njihov način života ništa ne menja, takođe imaju primerno, a važno mesto u Labudovom pripovedanju sa šaljivim, anegdotskim prizvukom. „Dikali kontakti Miko“, te o „mrtvoj pijaci barskoj“ i nekim drugim, simpatičnim situacijama, govore u prilog rečenom, tačnije napisanom u ovoj, zaista interesantnoj zbirci priča. Cigani, ili romi, svejedno je, u Lončara su predstavljeni sa urođenim smislom za humor, koji najčešće sami kreiraju, odnosno neposredno izvode, pa piscu ostavljaju dovoljno prostora, da bez naročite dramske kreacije zabeleži gotov skeč, malu dramu, čitavo jedno prirodno pozorištance u životu im svakodnevnom.

            Vojska je u životu svakog odraslog čoveka, koji na neki srećni ili nesrećni način pripada, sada već sredovečnoj generaciji, što je morala proći taj „oblik“ vaspitavanja i očovečenja, veoma bitna, tačnije nezaobilazna razvojna faza odrastanja, a ponekad osnovni uslov za formiranje porodice, zapošljavanja, egzistencije i opšteg bitisanja. Oni, koji su igrom slučaja, ili po vojnom rasporedu, raznim povodima i prilikama pozivani da rodoljubljem, patriotizmom, a bogami i zakonskom obavezom, brane svoju otadžbinu, stekli su jedno izuzetno životno iskustvo, potvrdili se kao odgovorni ljudi, stekli nova prijateljstva i doživeli nešto neobjašnjivo snažno, ne samo u emocionalnom, već i duhovnom smislu. Neke od priča književnika Labuda Lončara, upravo su tematski i dramski, našle svoje utočište u stranicama ove izuzetno zanimljive knjige, gde „Svako ostavi neki trag“, a bombardovanje 1999. godine, njih nekolicinu, od kojih svakako posebno treba naglasiti onu, koja je naslovljena „Zadatak izvršen“, jer je nesebičnoću, odvažnožću i hrabrošću pojedinaca, izbegnuta tragedija velikih razmera i ljudsko stradanje.

            Kosmopolita po vokaciji, humanista po duhovnosti, neopterećen nacionalnim, verskim i političkim konotacijama, pesnik i kulturni poslenik, Labud N. Lončar“, sa setom pronalazi valjan razlog, da boravkom na makedonskim kulturnim manifestacijama, ne pronađe „zrno bola“, koje u vinu „Tuga za Juga“, sentimentalno kazuje, da je neko veliko a srećno vreme, kada smo svi živeli u jednoj, ozbiljnoj državi, od svega preostalog, još samo „Istina u vinu“, ili kako bi Latini rekli, „In vino veritas“.

            Inače, priče iz „uniforme“ imaju snažnu dozu našeg inata, prkosa i odvažnosti, gde u sukobu sa najjačom silom sveta, umesto raketnih sistema, najnovije generacije, prkosimo i nadmudrujemo se lukavstvom, pameću, snalažljivosti, onu koju oni nikada nisu imali a što je još važnije, ni pokoriti nas neće, jer smo slobodarski, ponosan narod, sa dubokim korenima i slavnom tradicijom.

            Pisac je naravno skroman u kazivanju, gde bi ponekad trebao naglasti vlastitu, očiglednu ulogu u toj drami života, te samo ovlaš dodiruje, tek ponekad napomene neke epizodne segmente u događajima, koji ni posle dve decenije, nimalo nisu bili bezazleni. E, to je jedna od otežavajućih okolnosti pripovedanja u prvom licu jednine, kada osim nekih teorijsko književnih zavrzlama, autor po nekom nepisanom pravilu, najčešće sve glavne uloge mora prepustiti drugima.

            Inače, ova knjiga proze, ma o čemu, i na koji god način govorila, već na prvi pogled odaje pisca, pesnika, lirika, tvorca kratke forme. Rečenice su sabijene, zgusnute, proste, prostoproširene a retko složene, što nije karakteristično pripovedačima, naratorima, romanopiscima i drugim prozaistima. Neke od priča odveć nalikuju proznim pesmama, koje su najpre koristili ruski formalisti, početkom devetnaestog veka i tako spajali ugodno sa korisnim, neshvatajući da se tim književnim postupkom rađa jedan novi književni rod, kasnije odomaćen na prostoru čitave Evrope.

            Labud N. Lončar nije sa tom ili sličnom namerom pisao ovu knjigu, ove priče su iz njega izašle kao preka potreba oslobođenja zgusnutih emocija, koje decenijama nosi u sebi. Otuda ta spontana elegija otkrivanja nekih emocionalnih stanja u samoj radnji pripovedanja, odaje duhovno bogatog autora, koji se jednostavno želi osloboditi viška memorije, tog umetničkog blaga, što sada pretočeno u redove ove zbirke, pronalazi novo, drugim ljudima dostupno utočište i prebivalište svoje. Tu su predstavljeni i dati neki svakodnevni doživljaji iz kafane, kuće, posla, pijace, rutinske svakodnevice, ali postoje i neka intimna razmišljanja, ideje, namere, planovi, slutnje.. Život ceo. Otuda će ova knjiga sa identifikovanim ličnostima Bara i okoline, imati svoje analitičare, uterivače istine a posebno pobornike slučajnosti ili nenamernoj sličnosti.

            No to i jeste najlepši deo nakon rođenja nove bibliografske jedinice, poznatog pisca, javne i kulturne ličnosti, omiljene u svojoj društvenoj sredini, jer svi koju su imali mesta u ovoj publikaciji, živeće koliko pisana reč traje, a ona će ostati dugo nakon naših bioloških života i još malo duže. Dileme nema, Labud je na svoju autorsku dijademu dodao još jedan biser, pažnje vredan, a to je u istoriji književnosti jedino vredno.

            „Sako ostavi neki trag“ će put do čitaoca lako naći, jer ovakve proze danas nešto i nema po sajamskim štadovima, najčešće ispunjenim šarenim lažama i bledolikim pokušajima da se od ničega napravi nešto. To „nešto“, Lončaru je rođenjem dato, kao Božiji dar, ili prirodni talenat, kako vole da kažu teoretičari književnosti i književni kritičari. Zato i podižem svetlo svoje, put da im pokažem.

                                                                        Doc. dr Rade Vučićević