Uručena nagrada „Radoje Domanović“

Beograd, 16. april – Nagrada za satiričnu književnost „Radoje Domanović“, Udruženja književnika Srbije, uručena je dobitnicima na svečansti održanoj 15. aprila u domu srpskih pisaca u Beogradu. Plakete s likom velikog satiričara laureatima je predao pesnik Radomir Andrić, predsednik žirija nagrade.

Priznanje za ukupan doprinos književnoj satiri pripala je Dragoslavu Mihailoviću (Ćuprija, 1930), iz Beograda, romanopiscu, pripovedaču, scenaristi, dramaturgu, redovnom članu Srpske akademije nauka i umetnosti, čija dela, „Kad su cvetale tikve“, „Petrijin venac“ i „Čizmaši“, pripadaju i vrhu srpske satirične književnosti. Ovo priznanje ravnopravno je pripalo i Milomiru Đukanoviću (Milina kod Loznice, 1948), takođe iz Beograda, autoru satiričnih priča, pesama i aforizama i dugogodišnjem novinaru i uredniku satiričnog lista „Jež“ i Televizije Beograd.

Priznanje za najznačajniju knjigu satirične poezije u 2021. godini poneli su Vojislav Vukotić (1941), iz Beograda za delo „Platonski čitaoci“ (Udruženje književnika Srbije, Beograd) i Andrija Radulović (1970), iz Podgorice za zbirku „General i lasta“ (Udruženje književnika Crne Gore).

Nagrađeno Radulovićevo delo sastoji se od pedesetak pesama podeljenih u četiri neimenovana ciklusa. Knjiga je obojena finom ironijom i crnim humorom, koji su svojstveni Radulovićevom rukopisu još od „Sniježne azbuke“, koja je proslavila ovog pesnika. Naslovna pesma "General i lasta", slika je susreta Borislava Pekića i Živojina Kira Radovića na Trgu pjesnika u Budvi. Radulovićeva knjiga napisana je u slavu poezije i pesnika. Pesme su često naslovljene imenima pesnika ("Razgovor sa Pasternakom", "Naročito Homer", "Ovidije", "Uprkos Borhesu", "Arto"), posvećene su pesnicima Branislavu Petroviću (O ledu kao o ljubavi), Aleksandru Sekuliću (Crna suza), Vukmanu Otaševiću (Tihi putnik), Bećiru Vukoviću (Crno ostrvo), kroz aluzije govore o pesnicima NJegošu (Biljarda) ili pominju pesnike Emineskua (Ogledalo), Rilkea i Bloka (Breza), Igoa, Bodlera, Remboa, Getea (Istorija naroda)...

Najboljim knjigama aforizama u protekloj godini ravnopravno su proglašene zbirke „Umnjaci izrastaju kasnije“ (Narodna biblioteka Zvornik), Stanislava Tomića (1986), iz Zvornika i „Sizifove fusnote“ („Alma“ Beograd), Branka Vukovića (1980), iz Podgorice.

Vukovićeva zbirka vredna je ozbiljne pažnje jer sadrži kritičke misli o ovom vremenu i prostoru i knjiga je raskošne duhovitosti koja oličava moralno-intelektualni angažman u najboljem smislu te reči. Vidljivo je da ju je pisao kulturolog – magistar istorije na smeru koji već svoji nazivom veoma obavezuje – istorija kulture i istorijska antropologija. Posebnu sferu Vukovićevog aforističkog izraza predstavljaju aforizmi na istorijske teme u kojima se nude apsurdna objašnjenja nekih istorijskih epizoda. Nije izostavljen ni korpus fraza i parola iz političkog života, koje Vuković parodira krajnje neočekivanom kontekstualizacijom. Aforizmi na muško-ženske teme suptilno problematizuju ovu osetljivu tematiku. Važno svojstvo aforizama iz ove knjige je njihova univerzalnost, a autor s velikim uspehom obrađuje i teme koje se kreću od mentalitetskih do antropoloških. Vuković je zbirku organizovao po poglavljima, što govori da je knjiga plod veoma osmišljene stvaralačke strategije.

Po mišljenju žirija, nauspeliji satirični roman, objavljen prošle godine, je naslov „Obala nesanice“ („Štampar Makarije“, Beograd), autora Milana Kneževića (1980), iz Podgorice. U obrazloženju se ističe da je „autor uz autentičan literarni pristup sagledao fenomen diktature na svim svetskim destinacijama i u svim vremenima, uzevši za mesto radnje imaginarnu afričku državicu Obalu Nesanice, u kojoj vladar drži u ropstvu svoju banana-državicu, praveći od nje privatni feud, mesto kolektivne hipnoze nacije, zaljubljene u svog velikog Vođu, koji razvija poligon za procvat diktature uz obilatu podršku domaće i međunarodne mafije“. „Knežević u svom grotesknom maniru, kroz moćnu satiru, opisuje morbidnu sliku represivnog sistema, ali ne daje konačne dijagnoze, ne staje na bilo čiju stranu i ne odgovara na čuveno pitanje po nazivu poznatog romana ruskog pisca Hercena, 'Ko je kriv'. Ekstremni i bespoštedni humor autora uverava da ni uz najbolju volju, čitalac ovih vrtoglavih stranica ne može razlikovati briljantnu parodiju od tragikomične stvarnosti“, istakao je žiri i dodao da je „Milan Knežević je napisao delo koja svedoči o svakodnevnom masovnom posrnuću, a istovremeno budi i gradi duh slobodarskog otpora“.

Najvrednija antologija koja predstavlja satiričnu književnost je Antologija srpskog aforizma „Godine zapleta“, koju je objavila Narodna biblioteka „Rade Drainac“ iz Prokuplja, a priredio je književnik Dragan Ognjanović (1972), takođe iz ovog grada.

Priznanje za teorijski doprinos satiri pripalo je dr Milovanu Gočmancu (1941), iz Kruševca, za knjigu „Ingenijum inventivne aforistike („Svitak“, Požega) – o književnom delu aforističara Miroslava Sredanovića iz Beograda.

Priznanje „Ekselencija satire“, koje se tradicionalno dodeljuje najboljim stranim satiričarima dobili su pesnik i profesor univerziteta dr Slavomir Gvozdenović iz Temišvara (Rumunija), romanopisac i esejista Veselin Mišnić, iz Kolašina (Crna Gora), pesnik i aforističar Miladin Berić iz Banjaluke (BiH), aforističar Tomislav Supek iz Zagreba (Hrvatska), satiričarka Maja Cekova iz Varne (Bugarska) i aforističar i predsednik Moskovskog kluba aforistike Aleksandar Minčenkov, Moskve (Rusija).

Veselin Mišnić Lari je rođen 1954. godine u Kolašinu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu i na Fakultetu za fizičku kulturu. Pisac je univerzalnih interesovanja i stvaralaštva. Osim što je romansijer, pesnik i esejista, on je istaknuti satiričar. Za njega možemo reći da je u ovom žanru autor retko oštrog sarkastično-ironičnog brida, na čije refleksije mogu računati ne samo sastavljači aforističkih antologija, već i urezivači uma u one večne granitne blokove i albume duha. Prvu knjigu aforizama, ”Trešnje boje trule  višnje” je objavio 1997. godine i već tada je sugestivno pokazao da nosi beleg retkih, autentičnih miljenika muza i alhemičara reči. Objavio je potom više od deset knjiga aforizama. Aforizmi su mu prevođeni na mnoge svetske jezike: engleski, španski, poljski, ruski, bugarski, rumunski, italijanski, nemački, francuski i druge. Uvršten je u sve poznatije antologije srpskog, crnogorskog, balkanskog i svetskog aforizma. Dobitnik je velikog broja prestižnih domaćih i regionalnih književnih priznanja.

O dobitnicima najznačajnijeg priznanja za književnu satiru u Srbiji odlučivao je žiri u sastavu: Radomir Andrić (predsednik), Duško M. Petrović, Petar Žebeljan, Vidak Maslovarić i Slađana Mitrović.

UDRUŽENJE KNJIŽEVNIKA SRBIJE