Noć posuta zvezdama - Kristina Janković

Noć posuta zvezdama 

Kod njega mi se dopada miris, koji podseća na aromu mladih oraha u zelenoj kori, intenzivniji kad dođe umoran sa posla, neodoljiv u svojoj nenametljivosti i vedrim pričama. Dopada mi se i smešak, kad namigne i brk mu se povuče nagore, i ta njegova snaga sirovog i snažnog čoveka. Volim ga zbog prirodnosti kojom zrači, spontanosti koja prosto mami i harizme koja kao mreža paukova upliće i druge žene pred njegov objektiv, ali on ne mari za njih. Znam da ne mari za druge, to se oseti.

Sinoć je duvao jak vetar, pred nevreme. Rashladio je ceo stan i spustila se takva kiša kakva odavno nije padala. Umila je čitav grad. Stajali smo na terasi, u mraku, udišući čist ozon. U trenu odlučih da prošetamo, bez obzira što je još ponegde kapljalo i grane su otresale sa sebe mirisnu kišu.

Sunce se mestimično javljalo između grana, dok se nebo ozarilo crvenom i ljubičastom bojom, a onda se prepustilo noći.  Lepota reke, što se talasa u noći, dok svetluca kao da je sva biserjem dotaknuta, osvetljena rasvetom sa Keja. Golicao me je po golim rukama, po leđima i vratu, šaputao reči koje su raspirivale vatru u meni. Kosa mi se rasula po leđima i ramenima. Istinska ljubav se ne mora moliti, nagovarati, ona se sama rađa i pleni.

Po vetru, mirisali smo trag kiše, koja je nadolazila, nanovo kao da nije dovoljno padala.  Ušla sam u reku, bosa, voda je dodirivala rub moje haljine, a on me je povukao na suvo. - Kiša će-rekao je, kao da nije već primetno padala po nama. Nastavili smo da se šetamo, bez kišobrana, kao dvoje zanesenjaka.  Udisali smo miris grada i kiše, reke i betona, pletući prste gladne dodira i nežnosti. Ljudi su se povukli po kafićima i kućama, ostavljajući prazne ulice za sobom, kao da se plaše života.  Stegao me je u naručje, golicajući me svojim brkovima. Kiša je najzad prestala, stišao se i vetar, a ja sam poželela da noć traje dugo, barem dok ne pređemo čitav grad.

Bila je tišina, okrepljujuća tišina, samo naši koraci se čuju, kao da su prilepljeni za asfalt, pa su se đonovi odlepljivali lagano, zvučno kao čičak na patikama. Jutro nas je dočekalo na uzvišenju, sa koga se video ceo grad i nebo boje purpura. Zatvorila sam oči na trenutak, da bih slušala ptice iz okolnih lugova. Nisam želela da zaspim, ali umor me je sustigao.  Kad sam ih ponovo otvorila bila sam u našoj sobi, dok je muzika dopirala iz drugog dela stana.

Udahnula sam slobodu, zajedno sa mirisom kiše i jutarnje svežine, pomislivši da je upravo on moja sloboda. Sloboda koju mi je pružio u toleranciji i poštovanju, kroz ljubav za koju ne trebaju reči, ona lebdi kao miris tek pržene kafe svuda po prostoriji. On nikada nije govorio o mojim manama, već o onome što je dobro kod mene, o onome što ja mogu, hrabreći me. - Ljubav se ne zaslužuje, a ja te volim bezuslovno.- pričao mi je.- Volim ono što ti jesi, i ne brini, baš takva si savršena, za mene. - lepo je kad te neko tako doživljava, i ja sam osećala isto, mada nisam umela da to tako iskažem.

Miris kafe me je probudio, a na stolu me je čekao prelep buket ruža. Poljubio me je i rekao:

- Srećan ti rođendan, moja ljubavi. Želim da ti ovaj dan bude poseban, kao što si ti u mom životu. I to ne samo ovaj dan, nego i svaki dan našeg zajedničkog života, odavde do večnosti! - Onda me je i zaprosio. Među nama nije nikad postojao onaj zastor neprijatne ćutnje. Lepo nam je i kad ćutimo, svako za sebe, ali opet u mislima spojeni, kada gledamo u nebo posuto zvezdama. 

Gledamo zajedničke slike u albumu, ima ih podosta za dvadesetak godina zajedničkog života, sedimo na nekoj drugoj terasi, ali osećanja koja smo imali tada prate nas i danas. - Drago mi je što te imam.- rekla sam kroz šapat. Vreme kao da je stalo od našeg ludovanja po kiši do ove terase u zagrljaju leta i pogledu na more.

- Meni je još draže što si baš ti sa mnom, sve ove godine. Ti si kao vino, što si starija, to si lepša i privlačnija. Želim da ova naša priča nema kraja.-  možda će to nekome zvučati kao čista patetika, ali nas to ne dotiče.

Žena kad je voljena, njena lepota sija i ne rasipa se godinama, jer jedino kad dajemo ljubav ona se umnožava i traje.

Kristina Janković