O vodi, ladjarima i ko zna čemu - Goran Matić

O vodi, ladjarima i ko zna čemu

Kažu za te ladjare što imaju sedu kosu

I čije vreme leškari po sprudovima

Da umeju zubima otvoriti vaše sećanje

Kao pivsku bocu.

Kažu, da su shvatili beskonačnost

Kada su talasima počeli da daju imena

Oni kažu da sve jednom staje

Samo su klipovi motora neumorni

Dok stružu meso sa kostiju

Ponekad u granju nadju izgubljene riblje oči

Tada uz vino pevaju o mladosti

I ponekom suzom zagrizu maglu

ispljunu iz pluća trulu ikru i nakrive obrvu

Ponekad, kada je proleće gladno kiše

Pustim ih da zašiju rane u mojim ušima

Ponekad mi u ruku gurnu papirnu kesu i šapnu

Ovo su delovi tebe koje si zaboravio

Stareći negde uz reku

I prave se da ne primete moju suzu

Zamole me da im jednom napišem pesmu

Koja će znati da žonglira pticama u niskom letu

Tako starimo ti čudni mornari i ja

U papirnim smotuljcima vremena

Onda jednog dana kad naftne mrlje

Prestanu da rasipaju boje i pretvore se u krv

Potonu negde kroz čelično korito broda

A mi oplakujemo prazne sanduke u kojima žubori voda

Mada.... mislim da znam jednog koji je prevario smrt

Pretvorivši se u rečnog raka

I uvatio se klještima tako čvrsto za lokvanj

Da ga ni smrt nije mogla isčupati, avaj

Ja sam opet shvatio da je moje trajanje

Puko prostiranje moždanih talasa kroz mutnu vodu

I da pretovarajući život kao brodski teret

Sve dublje moram spuštati sidro da bih dohvatio dno

Da me matica ne odnese opet u tvoje ruke

Znam da ću svoj kraj doživeti na nekom avetinjskom brodu

Dosadilo mi je biti vetrokaz što škripi pred olujom

Jednom kad budemo okrenuti ledjima

Naše će se senke ponovo upoznati...

Goran Matić