Pet pesama za Pukovnika - Vladimir Vuković

PET PESAMA ZA PUKOVNIKA 

POST MORTEM PUKOVNIKU

Da li si gnevan otišao

kad si se ko stablo osramoćeno

bacio u ambis i košmare?

Nisam prestao da se pitam:

jesu li kišile igračke,

šta si video, da li voćku neubranu,

dok ti glava kroz divlje golube pada:

kao slamka,

kao zvezda?

POSLEDNJA KAFA, PUKOVNIČE

Na koncu,

ne znam zašto se prisećam:

uvek si bio tamni vetar.

Možda se zato

pitam na ovom svetlu, u zavetrini:

da li si pre kraja

u talog smeđi zabio cigaretu?

Da li i sada gori?

PUKOVNIK

To je pukovnik,

igra ordenjem iz rata,

obla glava nad jastukom, sen.

I dva prosta sloga koja odnekud

sama padaju u svet, mrtve bajke.

To je sveća, truplo što se klati,

na tren to si ti,

sam u duplji svetlarnika zgrade,

ti,

žičana omča u oku

moje majke.

HAJDE DA SE IGRAMO POEZIJE, PUKOVNIČE

Hajde da se igramo poezije:

ti pucaj citatima,

ja ću gledati varljivu

senu na tvojoj humci.

Hajde da se igramo, ma ko da si sad:

ti me gađaj visinama,

ja ću slušati glas iz korena.

Pustiću da pobediš i otići,

žedan.

KRATKO, PUKOVNIČE

(KAKO NIKADA NISMO ZNALI)

Dezertirao sam u slobodu

i streljao si me.

Ustadoh.

Sada imamo šta želimo,

volim te.

Duni kroz ranu:

ja sam sin koga nikada imao nisi.

Umobolna naša ljubav kašlje,

to je led i ti čuješ.

Preskočiću prag,

možda si tu.

Duša za dušu na oba sveta:

pukovniče, kućotvorče,

deda.

Vladimir Vuković

______

Iz ciklusa „Stablo”