Podne sa Marlom Singer - Ognjen Petrović

Podne sa Marlom Singer

Devojčica, osam godina, stoji sama na puteljku, koji vijugajući pored bungalova, prateći obod mrkog smrekovog šumarka, izbija na plažu. Odlično je vidim sa terase; njenu poderanu haljinicu i oguljena kolena. Diše sitno i isprekidano, zvuk njenog disanja meša se sa zvucima šumorenja lišća na palmama, tihe muzike koja pada lagano, kao veče, i zveckanja čaša kad god bismo ih Marla i ja dohvatili i kucnuli se, gledajući se u oči.

Suton se spuštao usporeno. Čuli smo udaljene glasove sa obale na kojoj je, kada smo maločas prošli njenom krivudavom linijom, kvaseći stopala, nekoliko čamaca bilo spremno za isplovljavanje. U konobi, osam nas, nije bilo gostiju. Bio je to najbolji deo dana da se sedi na terasi i pije pivo, jer nije bilo turista, galame, piske njihove razularene dece. Kako je samo prijatno sedeti na terasi i ispijati u ovo doba dana, rekoh, bolje je nego ujutro, a u podne se ne može sedeti zbog sunca. Marla mi šeretski namignu: Tada je ionako prerano za piće.

Sedeli smo tako već satima i moram reći da je Marla odlično podnosila žestinu koju su nam neprekidno donosili. Odmah mi je bilo jasno da pred sobom imam redak primerak koji me je naterao da se četiri puta zamalo onesvestim. Sve na njoj podsećalo me je na Marlu Singer: način na koji je otpijala, manirom umirućeg u pustinji, kako se osmehivala žmirkajući, kako se dugo koncentrisala pazeći da se ne rasprše labave konstrukcije rečenica koje je izgovarala, ležernost kojom je pripaljivala ne hajući, cigaretu za cigaretom.

Otkud ona tu, pitao sam se, šta li ona uopšte radi tu?

Lako sam, naime, mogao da je zamislim kako zamiče u suteren sa nekim hobom na Menhetnu ili kako, dok joj se krupne, sjajne kapi znoja slivaju niz vrat, stopira na putu 55. Ali, ovde ne. Teško sam je mogao smestiti u okoliš kojim svaki čas promakne neko sa slamnatim šeširom na glavi i foto-aparatom u ruci i slika, slika, slika.

Tog dana jebali smo se četiri puta: dva puta u njenoj hotelskoj sobi i jednom u smrekovom šumarku preko puta. Četvrti put odradili smo to u ovoj konobi i to me je, zašto da krijem, poprilično iscrpelo. Vrata nisu mogla da se zatvore, pa sam desnom nogom morao da ih pridržavam, dok sam na levu prebacio gotovo celuokupnu sopstvenu težinu, ali i Marlinu; taj poduhvat bio je ekstremno naporan budući da se ona neprekidno bacala desno i levo i grizla me po vratu, obrazima i ramenima. Na kraju, shvatio sam da sam obliven znojem, a moja fina havajska košulja bila je unakažena mrkim, vlažnim arabeskama.

Tada sam se setio da je nisam pitao za ime. Ona reče: Možeš da me zoveš kako god hoćeš. Treba li reći da sam osetio žaljenje što mi se ovo dešava baš sada, kada je gotovo kasno za još jednu vrtoglavicu, za oštri, ponovljeni start sa vrstom žene koja je po prirodi stvari bila predodređena za izumiranje? Treba. Zato i kažem.

Odlučio sam da je zovem Marla Singer. Činilo se da joj se ime dopalao, baš dopalo. Doputovala je poslovno: sa namerom da fotografiše nekoliko upečatljivih lokaliteta na Ostrvu i napravi kratak razgovor sa lokalcima za bedni (njene reči) list za koji je honorarno radila. Poželeo sam da joj budem od koristi na još neki način, pa sam odmah ponudio svoje usluge. Nema problema, rekao sam. Rado ću odgovoriti na svako tvoje pitanje.

Marla je nehajno spustila ruku u tašnu: na stolu se pojavio diktafon. Neću ti postavljati pitanja, rekla je. Treba samo da kažeš nekoliko rečenica o tome kako ti se dopada Ostrvo, i kako svakome preporučuješ da letuje ovde, zaključila je Marla i uključila snimanje. Onda je otpila jedan dobar gutljaj vešto jezikom zahvativši blistavu penu sa rubova čaše. Ostatak ću sama izmisliti, zaključila je.

Dovršio sam svoje pivo i onda joj rekoh sve o tome kako obožavam ravnodušne završnice večeri i dana, feribote i pećine; rekao sam kako mi je fascinantno da sedim na terasi konobe sa ženom koja podseća na Marlu Singer; rekao sam nešto o lišću palmi koje su nas opkoljavale sa svih strana; o tihoj domorodačkoj muzici koja mi uvek izaziva nekontrolisane konvulzije po čitavom telu; o svojoj havajskoj košulji i čamcu koji sam iznajmljivao tragajući za najudaljenijim pećinama; rekao sam još i kako mi izgleda da ću koliko sutra sve ovo zaboraviti i  da mi je već dosta priče jer su mi usta već sasvim suva i da sve što želim jeste novo pivo i ovu cigaretu koju sam prinosio usnama.

Odlično, kazala je Marla i dodala mi upaljač. Mrak se neprimetno spustio i spoljnja rasveta izduživala je senke raspršujući ih po Marlinom licu. Brujeći, jedan moped projurio je putem i zamalo oborio onu devojčicu: trgla se i odskočila unazad,  njeno je lice potamnelo, poprimvši boju kamenja o koje se nesmotreno spotakla. Istog trenutka se kroz vazduh prolomio njen otegnut, zavijajući plač, nalik stotinama uključenih sirena. Jedno perfektno veče upravo je bilo okončano.

Da popijemo nešto kod tebe? – upitao sam, ne mareći za verovatnoću pozitivnog ishoda. Ne preteruj, rekla je Marla. Da platimo.

Izvadio sam iz džepa svežanj izgužvanih novčanica i oteturao se do šanka. Konobarica, nezgrapna brineta sa ugašenim očima u kojima se kao otisak u pesku videla beznadežna razočaranost u život, pogledala me, kao kroz polupane prozore, nekim tugaljivim pogledom. Onda je odjurila i prišla devojčici: raskrečenih nogu, sedela je u prašini, čitavo njeno telo potresao je moćni, nezaustavljivi plač. Spustio sam onaj izgužvani svežanj na šank, prisetivši se kako moram zamoliti Marlu da me fotografiše. Zamislio sam svoj lice u nekom bedekeru i ispod kratak tekst: O.P. svima preporučuje da posete njegovo Ostrvo.

Na terasi, međutim, Marle više nije bilo. Videh samo niz praznih stolica i mesnato lišće palmi kako se njiše na povetarcu. Polako sam izbio na puteljak: konobarica je već sasvim umirila devojčicu čije se oči, kada me je ugledala, šire. Brzo ustaje i grabi me za ruku. I šta sam drugo mogao da kažem, osim:

Hajdemo, kćeri, vreme je da pođemo kući.

                                                           (Iz zbirke priča u nestajanju Hominus nocturna)

Ognjen Petrović