Ostani kod kuće, ostani doma! - Danijela Milosavlјević

Danijela Milosavlјević rođena je 1965. godine u Zrenjaninu. Srednje obrazovanje stekla je u muzičkoj školi „Josif Marinković“ – instrumentalni odsek violina, a potom, svoje formalno obrazovanje zaokružuje na Tehničkom fakultetu „Mihajlo Pupin“. Danas, živi i radi u Novom Sadu, kao sistem analitičar i projektant informacionih sistema.

Iako joj je forma kratke priče osnovno opredelјenje, piše i književne kritike, a ponekad pravi izlet i u kombinovane forme. Priče su joj zastuplјene u zbornicima radova, elektronskim i književnim časopisima u zemlјi i inostranstvu. 2017. godine, u izdanju IA „Nova POETIKA – Argus Books&Magazines“ iz Beograda, objavlјena joj je knjigа krаtkih pričа „Dreaming“ (FaceBook @DreamingDanijelaMilosavlјevic).

Nestereotipne priče koje piše imaju za cilј da ostave dubok trag u umu i duši čitaoca, da pokrenu emociju i potaknu na razmišlјanje. Zanimlјiv izbor tema i bezgranična mašta, preduslov su dugom ostajanju u sećanju. Razvijajući empatiju prema glavnim likovima, svaku priču lično proživlјava, zato ih i naziva „priče iz duše“.

DREAMING

            Aboridžini veruju da ono što se dogodi u snovima upućuje na to kako treba živeti. Odatle i njihovo pitanje umesto pozdrava „Kakav je kvalitet tvojih snova?“

Dreaming – životna filozofija Aboridžina.

Ja sam ptica. Sanjam da izlećem iz kaveza i letim ka slobodi. Vetar mi mrsi perje a hladan vazduh širi nozdrve i puni pluća. Želim da dodirnem sunce i zagrlim kišu. Pozdravljam planine i kupam se u snegu njihovih vrhova. Plešem po stenama duboko uronjena u runo planinske divokoze.

Ja sam stena i ja sam usamljeni cvet. Ja sam trn. Bodem zemlju poda mnom, razbijam je u prah i jurim ka jezgru, ka srcu života. Vrelina. Tama. Tišina. Huk u daljini, grmljavina, zaglušujući bol u ušima i eksplozija. Zemlja me silovito izbacuje iz utrobe. Zemlja me rađa.

Ja sam kap lave i iskra u oku Velike ptice. Ogledam se u licu okeana, obojenog bojama života morskih bića i morskih trava. Letim ka čudnom oblaku sivila, mrežaste strukture. Ulećem u oblak i vrtim se, vrtim se. Ja sam čestica peska, nakon mnogo stoleća iznedrena. Vrtim se u transu i ritmu pustinjske oluje. Padam na zemlju i krećem se.

Ja sam zmija. Dijamantska krljušt blešti mi na suncu. Zavodljivo vijugam i vijugam i tečem i dajem život. Ja sam reka. Natapam se mirisima začina i vreve Bazara i utičem u more.

Plutam širokim prostranstvom, smirena, zadovoljna, uzvišena. Uzvisujem se ka nebu, Dugom obojena kapljica, nošena vetrom. Nebo plače i prosipa me po šumi. Slivam se niz lišće koje me žudno liže. Kapljem i sunovraćujem se u ledeni vir. On me vrti i vrti. Podižem pogled i vidim plejade zveda. Vidim Koloseum. Vidim Univerzum kojem težim. Uranjam duboko u sebe i moj duh leti ka njemu, želeći da ga dodirne.

Dosežem vrh Sveta.

Ja sam večni putnik kroz snove, a vreme snova nema početak ni kraj. Ja sam prošlost, sadašnjost i budućnost. Nežno stavljam glavu pod krilo i sanjam.

Ja sam ptica.

Ko si ti? Šta sanjaš?