Ostani kod kuće, ostani doma! - Dušan Nonković-Teodorović

Dušan Nonković-Teodorović

Rođen sam1940. u Subotici. Poeziju sam počeo da pišem u svojoj mladoj sedamdesetoj godini. Pokazala se kao veoma efektivna terapija pa što sam stariji kažu da pišem sve bolje. Osnovnu sam završio u Subotici kao najgori učenik svih generacija, to nije šala već čista istina. Potom mašinsku poljoprivrednu školu, a posle studija na Biotehničkim fakultetu u Ljubljani. Živim u Nemačkoj gde sam i posle teške srčane bolesti propevao pa mislim i ozdravio. Sa radosti i pouzdanjem idem u osamdesetu! Imam dva sina; kapetana i mašinskog inžinjera i ćerku učiteljicu, a imam i jednu unuku i dva unaka. Sa suprugom sam već 50 godina. Ona me svesrdno podstiče da pišem poeziju i ako ne razume ni reči. I ono malo što je znala godinama je zaboravila, nije ni čudo, jer je rođena Nemica a meni je svejedno bilo na kojem jezikom da se sporazumevamo, bitno je samo da se razumemo- ili to tako barem mislimo. Autor sam više stručnih članaka, nekoliko knjiga poezije kao i  Tragom Srba I-II-i III u pripremi.

SREĆA

Za sreću nisu potrebne

kule ni gradovi a niti

automobili a još manje

vile i fijakeri

Niti je potrebno imati

tridesetak kvadrata

nekog šatora il stana

niti djeram nekoga salaša

Sreći je Dovoljan i samo

jedan prokisli kišobran

ako su pod njim dvoje

koji se istinski vole

Dovoljno je i manje,

dovoljna su i samo

dva u očima zalutala

pogleda bez povratka!

KLOŠAR

(Posvećeno poslednjem Ljubljanskom klošaru,

mojih studentskih dana)

Klošara nema više

za njim

ne proli niko suze

niko se ne upita

dali je ikada

bio sretan

zaljubljen i mlad

ludo voleo

il dal je oduvek

bio tako

star i sam

Klošara starog

više nema

nestaju

utabane staze

i grad je sada

bez klošara

za anciskartu

vredan manje

Svakog dana

sve nas je manje

gubi se sve

ostaju boli i rane

sve postaje tudje

i nas je sve manje

na put spremnih

za ponovno vidjenje

U stroj su svrstani svi

sve će morati ostaviti

i krenuti put večnosti

slavni i neslavni i oni

zlatne krune na glavi

i ti što sve imaju

siromašni i bogati

da ih sve odreda

pred vratima večnosti

stari klošar pozdravi

PRUŽENIH RUKU

Kada od more i silne tuge

Sjaj oka u pepelu nestane

 Tužna suza od boli usahne

Tminama zenice beskrajne

Suza suva niz obraz klizne

Tihim šumom čiste poezije

Jeseni smilje duša mi diše

Sećanjima na minule dane

Žudne bolne i tolko srećne

Silnu mladost punu čežnje

Pružam joj ko suncu ruke,

I ako se nikad vratiti neće

Nikada se više vratiti neće!

O, da li će jesenji vir života

Dočekat moć miris proleća

I leptira od cveta do cveta

Cvrkut tica i pesmu cvrčka

Okrenut životu prolaznosti

Pruženih ruku sjaju sunca

Vuče me od večnosti tama

Mrkla memla bez povratka

A meni se još uvek živi voli

Žudi pati nada ljubi i sanja

I sve mi se čini da mi duša

Neku tajnu mladosti skriva

Ko da mi batom srca šapće

Ljubićeš još dugo dugo brale

A kada ugledam cvetna pоlja

U san mi dodje Srbija moja

I pružene ruke, pra dedova

Prvi korak detinjstva moga