Ostani kod kuće, ostani doma! - Miodrag Brkin

Miodrag Brkin je srpski pesnik, pisac, recezent i muzičar rođen 01.12.1977. godine u Кikindi. Završio je srednju građevinsku školu, a pisanjem i muzikom se bavi još od srednjoškolskih dana.

Miodrag Brkin. Godine 2008. objavio je zbirku pesama „Prasak Svetlosti“, a 2014. „Drugi Prasak “. Treću zbirku poezije ''Tragom Mokasina'', koja je po žanru socijalna,  objavljuje 2017. godine sa gospodinom Duškom Кrmpotićem. 2019 godine objavljuje svoju četvrtu, ali prvu zbirku ljubavne poezije pod nazivom „Кatarina, devojka koja je zagrlila vetar“. Negde oko stotinak pesama koje se nalaze u ovoj zbirci i koje su nastale za samo nekoliko meseci napisao je i posvetio svojoj velikoj prijateljici i  pesničkoj muzi čije ime i krasi naslov ove zbirke.

Svirao je u nekoliko srpskih i inostranih bendova i pisao tekstove za mnoge izvođače. Trenutno nastupa kao solista i kantautor. 

Predsednik je kluba Кnjiževnika „Duško Trifunović“ iz Кikinde i urednik i recezent desetine knjiga i zbirki pesama. Pesme su mu objavljivane u mnogim književnim časopisima i zbornicima. Redovan je učesnik mnogih pesničkih maratona i festivala i nagrađivan je za izuzetan doprinos i popularizaciju pisane reči. U pripremu su mu zbirka pesama za decu i prvi roman. I dalje živi, radi i stvara u svom rodnom gradu.

ISPOD MESEČEVOG ODRAZA

                        Katarini…

Imam neizmernu želju,

da stanem pod tvoj prozor.

Da na zamagljenom staklu ispišem

sve ono što osećam, što sanjam,

o tebi, o nama, o tvom dolasku

u moj harizmatični buntovnički svet.

Da u tvojoj bašti posadim crnu ružu.

Onu, čiji će te miris podsećati na mene,

kad god sam tamo negde, daleko.

Imam neizmernu želju,

da tvoje najteže bitke zaključam

u škrinju i zakopam ih

duboko u pesak vremena.

Da tvoje veliko srce,

napunjeno prašinom, tugom

i neizrecivim besom

sakrijem ispod mesečevog odraza.

Da ga natapam sokovima topline

i dodirujem pogledima sigurnosti.

Imam neizmernu želju

da te učinim sretnom, spokojnom.

Da ti zacelim Ahilovu petu

zbog koje ponekad hramlješ

kroz močvaru života

i da tvoj korak uz mene,

bude korak ka lekovitom jezeru

gde ćeš sprati sa sebe sav bol.

Svaki trag tragične epohe.

Imam neizmernu želju

da te vidim nasmejanu, bezbrižnu.

Da sačuvam taj osmeh na tebi

koji je oduvek gazio trnje

i prkosio sudbini.

Imam neizmernu želju da te volim…

POŠAST

(Covid – 19)

Gledam nem kroz prozor, ulice su prazne,

karavan smrti iz daleka nam maše.

Da li je ova pošast deo naše kazne,

kapljica zla koja prelila je čaše?

Proleće već plače, sanjivo se budi,

vetar sad raznosi samo tužne vesti.

Sloboda se gasi zbog ubogih ljudi,

onih koji su bez milosti i svesti.

Krik poraza glasno odzvanja u noći,

nemoć sad leti polomljenih krila.

Kada će sudbina mojom ulicom proći,

da je pitam gde se, kad je teško, skrila?

Ako sam krivac reci kolika je kazna,

ali nemoj kažnjavati moje malo dete?

Gde su sada ona čvrsta obećanja,

da ljudi više neće služiti ko' mete?

TESTAMENT

Danas sam pao na bojnom polju,

ako vas iko za mene pita.

Izgubio sam telo, snagu i volju,

testament može da se pročita.

Кrv se zaledila a duša plače,

dok odlazi tužno u večni san.

Кosti su bolesne i bole sve jače,

dočekah najzad poslednji dan.

Кraj mene redom padaju tela,

moj brod iščekuje nebeska luka.

Proleću slike uspešnih dela,

dok lice miluje mrtvačka ruka.

Pogođen gelerom i ja sam pao,

kao što padali su moji preci.

Sve što sam imao zemlji sam dao,

al' čast i ponos ostavljam deci.