Ostani kod kuće, ostani doma! - Srećko Aleksić

Srećko Aleksić pesnik iz Beograda.Rođen 1972. godine. Izdate šest zbirki poezije, ove godine “U trenu svitanja”.  Preko trideset književnih nagrada za svoje stvaralaštvo. Član UKS-a u Beogradu, Scena Crnjanski, DKB, KZJ- Lazar Božović.U Italiji tri nagrade za poeziju ove godine Citadela u Galatone za najoriginalniju pesmu .Na romskim susretima  nagrada “Simo Pandurović”-2019 godine.

Književni kritičar, recezent, eseista i aforističar. Na Sceni Crnjaski u komisiji za odabir mladih talenata, stalni član komisije.Dosadašnjim radom i zalaganjima uži krug za nagradu “Grada Beograda”, Lirska kruna Umetničkog horizonta, Balkanske vertikale u Beogradu. Napisana sedma zbirka poezije Jedno vreme radio kao novinar saradnik za pojedine portale u gradu. NJegovu poeziju karakteriše spoj modernog i senzibilnog u pesniku, jedan kritičar žargonski reče: “Čist Bodlerizam”.Preko sedamdeset zbornika i dvadesetak antologija u kojima je prisutna pesnikova poezija, nagrade nisu merilo kvaliteta, ali pesnik misli da ga to odvaja od običnih stvaraoca. Najdraža nagrada je ljubav prema poeziji, slikarstvu i muzici.

IZMEĐU SUVIŠNIH REČI

Između suvišnih reči

stajaće nemirna slova,

harfa koja noću svira

upaljen fenjer klavira;

i ljubav one koju volim.

Između ljubavi i nadanja

ima malo zanosa u tragu;

sklomljenim krilima-

lepim ptici novu radost

da se vine Ženi u susret.

Majko, mene istina prevari

onu što volim izgubim;

onu što sanjam okitim

zvezdanim prahom reči,

tražim život da me vodi.

U noći koja usnulo ćuti

pred Ženom novog veka,

u konačnosti bez odluke

prisvajam cvet nevinosti;

samo da ljubav, na dlan procveta.

U SITNE ČESTICE

Ovaj svet ne vodi nikuda

sedim u sobi i razmišljam.

Gde nestaje sunčani osmeh

bez ptica i ljudi u zgradama.

Otišao sam da pronađem sebe

u zraku prozračne svetlosti.

U sitne čestice ljubavnih draži

kojim si prosula prolećne oblake.

Ovaj svet ne razmišlja o ljubavi

budim se opijen od začaranih snova.

Jedan dan večnosti u minutu bola

u začaranom krugu onih koje volim.

Neko me gleda odozgo pomalo uzvišeno

treperi odsjaj plavetnog neba začarano

Gde nestaje savršenstvo nebeskog kruga

kada život vredi jedan sekund sreće.

Vrata sam zaključao od nepoznatih

što stalno donose viruse  zemlji.

JEDAN   DAN

Jedan dan večnosti

u moru bisera nežnosti,

i mirisa boja ljubavi-

plavi talasi raznose žad.

Jedan dan bez tebe u snovima

bujna mašta moga dosluha;

biserni osmeh srca nevinoga

plavetni talasi detinjstva.

Jedno veče u mirisu nara

stisak ruke u šaputanjima;

ispod rukava sidro pučine

ušiveno srce koje posmatra.

Jedan poljubac uzglavlja

u istini moga zavičaja-

na palubi broda zalutalog

rukama grlim luku života.

Jedno pitanje nepoznatih

daljina što su me zaboravila,

i mirisa boja srebrne ljubavi

našeg ubranog nara poljubaca.

Ispod ušivenog morskog rukava

navire dašak sveže ruže vetrova;

navikli smo da se budimo pospani

ušiveno srce zna da ljubav probudi.