Predstavljamo - Dragan Pjevac

 ELEGIJA

Svaki dan, kao na vrhovima prstiju

kada spavaš da te ne produdim

ispratim tvoje korake...

Tiho uz pucketanje vatre

kao kad u nadolazećoj noći

nestaje krug Sunca iza bregova

dok čekam, prvi januarski sneg...

Svaki dan, ispletem poneku pesmu

raspem je maglama gustim

na putevima mirine noći

možda poneka, dotakne tvoj osmeh.

I dok u sitne sate, neosetno misli kreću

strah me je, možda sa njom

ništa reći neću...

Kroz dan, koji neumitno prolazi

na oblacima od srebra putujem

tamo gde kiše međ zvezdama

sanjaju zakasnele šapate

rane jeseni u tvojoj kosi...

Da li si lepa svaki dan

ili to samo moje oči vide?

BAR DA SAM SLIKAR

Oprosti,

ne umem ja pesmom

da te uzdižem do visina

onako kako bi to

velikani umeli.

Ja nisam

nikada umeo

razabrati šapat

u tvojim kosama

onako kako je

to vetar samo znao

kada se raspe u maju.

Al ipak negde na kraju neba

sačuvao sam jednu zvezdu

ako ikada dodješ...

U mojim džepovima

nema ništa sem

običnih reči

koje rasipam

kao sitnu prašinu

da ne izgubim

tvoje korake...

Lenjirom sam delio oblake

kidajući proleća

negde na onoj strani neba

gde nije bilo zvezda

da te sačuvam za večnost,

ako me ikada potražiš...

Bar da sam slikar

pa da te oslikam

na zidinama

Uznesenja

da traješ u večnost.

Jer rečima više ne umem.

RAVNICE SU KAO DUŠA NJENA

U času kad te misli slute

plamenom će zlatno sunce

na jesenjem nebu mlakom

da obasja tu lepotu

To je želja i čeznuće

kad pred lika, tvoga blaga

sav zanesen,nemo stanem

uz sve reči utišane.

A vetar će iz daljina

u drhtaju da se spusti

kao pesma, poja tiha

pod krošnjama breza gustih.

Kao carstvo blizu kraja

pred pogledom, tvojim drhtim

zlatne kose rasula si

u čežnjive moje gruti.

Ravnice su ko duša njena

odišu svežinom-tog lika.

  TRAZIM TE

Tražim te u cvetu uspavanih boja

tamo gde prestaju, sve čežnje, žali

izmedju nebesa i oblaka koja

nitima vežu sve daleke vali.

Nisam ti rekao, možda to ne umem

al plaši me znanje to breme teško

ne postoji niko, sličan tvome liku

s tim pogledom nežnim,sa istim smeškom.

Tražim te, tamo gde mirno more spava

u beskraju tome, gde šumore vali

izmedju reči, leta, trešnjinih grana

kroz šapate tihe u blaženoj tami.

Ne umeju reči, da opišu mesta

te parkove stare, sred sanjiva grada

tražio sam tebe u kapima kiše,

u jutrima rosnim,bisernoga sjaja...

Čudno je to, cvete

Ne postoji mesto kom ti ne pripadaš...

VESNICI

Već vesnici zorom, blagu pesmu nose

bujnih, divljih ruža s mirisima trava

dah proletnog vetra u krošnjama šumi

kao divna neka melodija davna.

U poljima cvetnim, ptica tiho poje

jednu nežnu pesmu, kroz prostrane ravni

rasulo je sunce zlatne predje svoje

tu bleštavu svetlost, što mi srce mami.

Uz šum vetra, biserne i male

još snivaju breze u dolu, daleko.

sve je nemo sada, ko u nekoj bajci

dok misli mi plove, nevidljivom rekom.

Još prestao nije u meni da gori

taj žar vatre Sunca, raspevanih ptica

mir zelenih krosnji, bagremova mladih.

tek prolećem samo skinu tugu s lica.

*

Dragan Pjevac, Sombor, Srbija, rođen je 1983. god u Somboru. Član Književnog kluba "Zlatno pero" Knjaževac. Piše ljubavnu poeziju i prozu, za odrasle. Objavio je dve zbirke pesama: „Nevidljivi, a tako bliski”, izdavač Srpska knjiga Ruma 2012., „Dodirni me mislima”, Mala knjiga Novi Sad 2017. Dobitnik je mnogih međunarodnih i domaćih nagrada i priznanja. Zastupljen je u više zajedničkih zbirki pesama na teritioriji Balkana. Pesme su mu predvođene na nemački i engleski jezik. Živi i radi u Somboru.