Predstavljamo - Jelena Trajanovski Stanković

ONA JE VOLELA CRVENE PERLE

„Ona je volela crvene perle“,

Pričaće ljudi jednoga dana.

Hodaće po mojim sobama

I moj postiđen život

Nag biće pred njima,

U mojim kitnjastim šeširima,

Po mojim kutijama

U kojima će zvečati bižuterija

I poneki vredan kamen.

Moje haljine šuštaće veselo

A poneke osorno

Poput neshvaćenog deteta.

Kazivaće im moje noći

Uz penušava vina

I prevaziđenu muziku;

I nikada neće odati

Koliko sam tužna bila.

Prećutaće moje ćoškove

Kraj nekih prozora

Kada je gorčila kafa

Baš kao i život.

Svilena tkanina

Davno je upila suze

I visiće ponosna,

Lelujaće varljivo

Pred očima koje je gledaju.

I prsti će prebirati

Po mojim hartijama

Nikad uredno složenim,

Starim slikama

Nikad u ram stavljenim.

Svako će tumačiti moju dušu

Po svom viđenju

Ili snoviđenju.

Otimaće se oko nje,

Žvakaće je poput duvana

I dugo potom iskašljavati

U praznim razgovorima

Uz popodnevni čaj.

Prebiraće po mojim knjigama

I neće ih razumeti,

Samo posvete

Na prvim stranama...

Računaće vreme

Prema izbledelim datumima

Naspram kojih će svi

Biti sveži i mladi.

Pa ipak, diviće se

Mojoj plamenoj kosi

Što tinja sa fotografija.

„Kakve mršave ruke“ –

– Mlade žene će siktati,

U zaboravu istine

Da mojih ruku odavno nema

I nikom ništa ne čine,

Odveć pod kamenom

Iza grma plamenih ruža,

Baš kao što beše moja kosa.

I kada konačno odu,

Ispratiću njihove zablude,

Silno zabavljena pukim neznanjem.

Osim...

„Ona je volela crvene perle...“,

Govoriće ljudi...

JAVE U PROLAZU

Zašto me ostavljaš sanjivu,
Ni usnulu niti budnu,
Dok miriše vrećica s lavandom
Iz tvoje polovine ormara?

Zašto me napuštaš ranjivu
I za tvoje oči bludnu
Da bi udisao zoru van naše sobe
Što te već u začetku umara?

Zašto kad najzad pobedi me san
Svoju košulju pored mene
Umesto sebe na jastuku ostavljaš,
Pa oko struka privijam rukave?

I zašto baš tada tebi počinje dan
Kad ja utonem u sene,
I trošimo par popodnevnih sati
Usput, u prolazu dve različite jave?

DANI

Gledamo se i znamo
Da se ne vidimo.
Ti, ja - ne Mi, dvoje nekih tamo
Ali se toga ne stidimo.
Slutimo tek strast izjutra
Koja nas ne spaja,
Hodočašće do onog sutra
Što ima obrise pakla i raja.
Gledamo se i znamo
Da se ne vidimo.

JEDNA SOBA

Jedna soba, ni velika ni mala,

Puna nasleđenog nameštaja,

U koju je svaka drangulija stala,

Nekad soba naša – bez zidova i kraja.

Jedna soba nikad nikom kriva

I pored nameštaja prazninom zvoni,

Zaboravljen ram u ćošku skriva

Zagrljaj naš – nekad neki Oni.

Razbijeno staklo šara mlada lica

Nasmejanih očiju prepunih želja;

Tvoj vragolast pogled, moja smehuljica

Kao da još su sred nekog veselja.

Jedna soba ima krevet za dvoje

Ali u njemu samo jedno pati

Dok se čamotinje nad jastukom roje.

Jedna soba ne može sve to da shvati.

Kraj kreveta sneva uspomena draga

I tvoja plava knjižica, Zavet Novi...

Već sutra jedna soba biće sasvim naga

I u nju će se smestiti neki tuđi snovi.

*

Jelena Trajanovski Stanković rođena je 17.12. 1985. godine u Beogradu, gde je odrasla i školovala se. Iako je po zanimanju master menadžer ljudskih i socijalnih resursa, literarno stvaralaštvo smatra svojim istinskim pozivom. Pisanjem proze, a ponajviše poezije bavi se od najranije mladosti i njeni radovi su uglavnom refleksivne, ljubavne i druge tematike, uz povremen fokus na stvaralaštvo za decu i mlade.

Svoje radove redovno objavljuje u Zbornicima poezije, u savremenim časopisima za kulturu i umetnost kao i na poetskim sajtovima.

Njene pesme su pohvaljene i ilustrovane u Zbirci „ Tragovi na pesku“.

Jedna je od dobitnika književne nagrade „ Najemotivnija ljubavna pjesma“, konkursa ljubavne „ Pjesme nad pjesmama“.

Učestvovala je na Festivalu savremene kratke književne forme u organizaciji INAKU iz Skoplja, a njen rad uvršten je u Antologiju u izdanju pomenutog Instituta, kao i na Festivalu savremenog književnog stvaralaštva za decu i mlade, te se njen rad nalazi i u toj Antologiji.

Udata je i majka četvoro dece. Sa porodicom živi u Beogradu.