Predstavljamo – Natalija Đurović

Кружење

У прашини прастара брда,

Трава на њима- победе знак.

Кад земљу такне моја рука,

Са Природом се вртим у круг.

Као укус оронуле траве,

Земљине обнове примам.

Са земљом оваплоћење ново

Чека ме у кругу другом.

Они што век проживеше

Гледају нас на прагу живота.

Као дечју амајлију њима носим

Венац од набујалог класја.

Нећемо остарити никад.

На коленима наша деца

Већ се као лопте врте у круг

Вечитог на земљи продужења.

*

Круговорот

Седые холмики в пыли,

Трава на них-венок свободе.

Мое касание земли-

Круговорот меня в Природе.

Как вкус стареющей травы,

Приму земные повороты.

Я в землю обернусь вторым

Из всех ее круговоротов…

Тем,кто прожил свой трудный век,

Глядя на нас,не слишком взрослых,

Несу,как детский оберег,

Венок наполненных колосьев…

Но мы не станемся стары,

Ведь продолжают на коленях

Крутиться дети,как шары,

Земным и вечным продолженьем.

Наталья Джурович

* * *

ГРАДСКА

Светлуцају лампе и кленови,

Под њима се светиљке њишу,

Мирно плешу сени на тргу,

Као у данима кад си био ту.

Све је божанско у том чину,

Јесењем обреду преображења.

Блажена стара топола кваси

Устаљено протицање времена.

У том ритуалу сурово-нежном

Свечанији од Рима мој је град.

Можда је кнез Владимир,или топола

Лист посланице ту испустила...

Ко сам ја овде? Житељ или гост?

У граду који је нешто више.

Овде ће моја словенска душа

Из корења и грана да израсте.

Јесен оставља светло у души.

А век наш промиче,као и пре.

И лишће као делићи витража,

У гомили песка дуж обале.

*

ГОРОДСКОЕ

Светло от кленов и от фонарей,

Колышутся кленовые лампады,

И тени их на площади твоей,

Как и в твой век, светло и мирно падают.

Божественно проходит этот чин,

Чин Осени и Переоблаченья.

Блаженный старый тополь омочил

Несменный крен во временном течении.

В обрядности своей он строг и мил,

Мой старый град, торжественнее Рима.

…И то ли тополь, то ли князь Владимир

Послания листок здесь обронил…

Кто здесь я? Горожанка ли? В гостях?

Мой город… Больше, чем все то, «большое».

Я прорасту в кореньях и ветвях

Здесь со своей славянскою душою.

Светло от этой осени в душе,

А век наш продолжается, как прежде.

И листья - как осколки витражей

Песочных этажей на побережье.

Наталья Джурович