Prividjenje - Goran Matić

Prividjenje

Mi smo sasvim nepravilno rasporedjeni u vremenu
Mi smo lagumi bratimljenja po krvi
Naša su čekanja male večnosti
Sažvakane u bunkeru zemlje koja ne postoji
Bolesni smo od otudjenosti i zovemo je ljubav
Zubima glodjemo tajne prolaze
Stene su providne i tvrde
U prostoru koga ne shvataš
Reći ćeš jednom.
Novembar ogoljuje kosti
Novembar je bič na usnama
Kovčeg spojen trulim ekserima.
Pojas nevinosti neke stare usedelice
Koje nikada nije poželela da nadje kjuč

Ti imaš čarobni obraz za moje vodene usne
Sve ostalo je gubljenje vremena
Ples za sitan bakšiš tišine
Koja nas je odavno prevarila, kao naivno pleme
Sa dve tri djindjuve od stakla
A onda izmasakrirala.
Moji su dani bledji od njihovih boja
Ti stalno bežiš u tu čauru što te podmladjuje
Misleći da je samoća ona ista koju si ostavila
Da je uvek spremna za tebe, kao konkubina

Ti kažeš da me voliš
Namičem dane na te reči kao da su čiviluci
Na mojim grudima je izrasla kuće za lutke
Tu uguraš glavu i čekaš me,ponekad
Ja kružim prstima po tvojim ledjima
Dobro znam tu topografiju
Al zora isčekuje tvoje korake
Taj put od mene je čeona kost skeleta iluzije
Komešanje vode kada se prejede mesečine
Zaboravila si dim u mojim očima
Zaboravila si nakovanj u mojim plućima
zaboravila si gomilicu vulkanskog pepela
Da ga prospem po sebi i izgledam ko utvara

Goran Matić