Priča o plavom golubu - Ljiljana Dobra

        Priča o plavom golubu

                  (Miloradu Bogdanoviću,  bivšem policajcu)

           Toga leta padale su neke neobične srebrne kiše. Bile su to plahe, melanholične kiše, kao pogled moje majke koji je često bežao negde u daljinu.Vešto ga je ona krila od mene i brata. Ali, mene je baš kao magnet privlačila ta čežnjiva, iščekivana, tiha slutnja u kojoj sam tražila odgovore, a koje ni njeni treptaji vlažnih trepavica nisu znale.

Televizor je po ceo dan bio upaljen. Ona je prolazila kraj njega kao da je gluvonema.

Samo ponekad, obično uveče, kada je na programu bio Dnevnik RTS, koračala je skoro nečujno i bešumno kao mačka. Umela je načuljiti uši. I tada, neki čudni i drhtavi nemiri znali su da je usplahire. Tada me je podsećala na uplašenu pticu. Za mene, tada, reč  Kosovo, bila je obična, dok je za moju majku bio metak koji pogađa ali ne ubija.

Bila sam dete i nisam razumela šta se zbiva u duši jedne žene koja je kao golubica brižno bdila nad nama, svojim ptićima. Sve što sam tada znala, bilo je to, da moj otac koji je radio u policiji nije sa nama kod kuće, već se, zbog nekih problema, nalazi na Kosovu sa svojim kolegama.

Uveče pred spavanje pokazivala nam je njegove slike i s ushićenjem pričala kako  tata, sada daleko od nas, čuva tamo neku decu i brine o njima.

“Pogledajte njegove plave oči! Kako su lepe, kao more! Niko nema takve lepe cicano plave oči. Vidite, baš se lepo slažu s uniformom!”

I tako zaneseni, gledali smo fotografije, njegovo ordenje i nagrade sa raznih borilačkih veština, i zajednički smo se sećali srećnih dana....                                                                                                                           

Bila sam ponosna na svog oca, na njegovu snagu, hrabrost, izdržljivost i ljubav kojom nas je nesebično grejao i pazio. Brat i ja imali smo mnogo igračaka. Kad god je dolazio kući, tata nam je donosio poklone i smejao se radosno našoj sreći. U našoj kući uvek je bilo i druge dece s kojima smo delili radost dečjih igara. Kuća je odisala veselim žagorom, a mama i tata su nas, nasmešeni, zadovoljno i nemo posmatrali. Nekad je znao i da nam se pridruži, igrajući se s nama. A nekad je uživao dok bi nam spremao svoje specijalitete za večeru.

“Je li istina da kuvam bolje nego mama? Hajde, priznajte!”  I dok se hvalio svojim umećem, šeretski je namigivao da mama ne primeti.

Imali smo i mnogo kućnih ljubimaca: akvarijum s ribicama, belog kunića Duška i jednu prelepu nimfu. Toga leta, pre nego što je otputovao za Kosovo, šapnuo mi je na uho da mama ne čuje:      

“Dobićeš ono mače što ti se dopalo kod komšinice Mare. “

Sve sam zamišljala kako će trčkarati po našem voćnjaku dok ću ja brati trešnje i uživati, mljackajući ustima u njihovom slatkastom ukusu. Maštala sam i kako će se ljuljati sa mnom naljuljašci koju je on, tata, bio vezao za jednu staru, veliku kajsiju. Sve je bilo isuviše lepo u našim životima... Sećajući se tako, svake večeri, tonuli bismo u san....

Prođe i to dugo i kišovito leto. Ptice se polako spremaše nas svoj put ka jugu. Zlaćano lisje smešilo se u zagrljaju vetra. I dođe otac. I mnogi očevi vratiše se s juga kao ptice selice u proleće. I najednom, u majčinim očimao otvoriše se vrela. Kao iz bezdana jurnuše bujice... Samo gorčina ima čudne boje, boje ugarka. I nastupi mir, sablasno miran mir. Otac se vratio s Kosova.

Komšije su govorile: “Bogu hvala, nije poginuo kao neki! “

Ja tada nisam razumela ništa, samo sam se radovala i očekivala da ispuni dato obećanje o komšijskom mačetu. Kada sam ga ugledala, prvo što mi je palo na pamet, bilo je: “Pa, tatine oči nisu plave kao na slikama koje smo gledali! “Zatim sam rekla bratu Novaku: “Pogledaj tatinu kosu, sva se zabelela, kao da je neko posuo brašnom! ”Mislila sam da će se smejati mojoj opaski. Naprotiv, Novakove usne ostale su neme a pogled ukočen i prazan. On je bio stariji od mene i više je razumeo. “Mama, a zašto tati drhte noge? Tata liči na ranjenog goluba, kao onog što sam letos našla u travi kad su ga neki dečaci pogodili kamenčićem iz praćke?!” Mama je samo ćutala ....

Ubrzo je tata otišao u bolnicu, u Beograd. Otišao je da ozdravi od meni nepoznate bolesti jer je postao nepoznat tata. Mama je od tada počela da se oblači u crno i ja sam pomislila: “Da nije umro, ili se sakrio i hoće da se igra žmurke s nama, kao nekad?”

         Ne, moj tata nikada nije umro. Umrlo je moje detinjstvo bez njega. Rasplinuli su se moji sretni snovi kao paperjasti oblaci, a igračke ostale nepomične, same i zaboravljene. Drveće u voćnjaku se sasušilo od bola i ne čuje se u našoj kući vesela dečija graja. Moj tata je bio glineni plavi golub usred krvavih božura i njegova duša je ostala na jugu, da luta i čuva kosovske izdanke. Zato se on nije vratio kući.

Tako mi je mama rekla ...  I, nikada više nije zaplakala.

Ljiljana Dobra

Ilustracija: Nadežda Petrović- Kosovski božuri, Gracanica1913