Put - Miloš Jović

PUT

Negde na granici Srbije i Bosne, pred početak 21.veka...

Ćuprija je jedna od najkorisnijih ljudskih dela,  građevina koja je pomogla razvoju, napretku, ali i rušenju i padu civilizacije. Od davnina kroz mostove prolazile su robe, vojske, prevozna sredstva, ljudi. A najviše su kroz most prošle sudbine, neke nekada toliko snažne i nadahnjujuće, a nekad toliko užasne i tragične, da sa njega nikad nisu otišle.

U malenom seocetu Brvno, nadomak Drine, ćuprija još od onog rata nije na dobrom glasu.

Pričaše se tu od davnina svakakve priče, ali od te ˙92-e nesrećne i čudne prilike koje su crnilom obeležile ovo mesto, počeše se dešavati skoro svake godine. O njima su propovedali oni koji su ih preživeli, a i drugi, mesto onih što nikad nisu stigli nešto o tom prozboriti.

O tome je, doduše još kao dete, slušao i Časlav. Krijućki, načuvši razgovor oca i đeda, saznao je svakakve priče i neke tada nepoznate reči: aveti, karakondžule, vampiri...

Priviđalo se to, veli stari đed ocu, i ranije. Ali kao da se OD onog rata onog rata to umnožilo, uvećalo. Da su zle sile osetile svu teskobu i zbivanja tih tmurnih devedesetih, pa svoju crnu vojsku ustremiše baš tu, oko granične linije Peran.

- A jesi l' ti šta vidio? - upita ga otac.

- Da jesam, ne bi' sad ovde s tobom sedio, muko - hladno će đedo.

- Nije taj rat doneo sreću nikome, zato ono drugo izvozismo, preko ove i one strane Drine. Ali ćuprija pamti mnogo zala, to nesveto mesto treba obilaziti u širokom luku. Govorim ti ovo da bi to utuvio tebi i praunucima tvojim.

Sudbina mora da naplati svoj danak, neće tamo još dugo valjati biti.

Te reči odzvanjaće mu u glavi dok se sprema za put preko ćuprije, čija prošlost ispisa većma granice međ dva sveta, mesto novostvorenih država.

- Velim ti, ču od oca svakakve stvari, ne bi' ti ja tamo.

- Ajde, jado, u kom si ti vremenu ost'o? Nadomak smo novoga veka, a tebi se po glavi aveti i karakondžule vrzmaju. Eee, znam ja. Da ti nije kakva vila pamet pomutila?!

- Ne junači se, Drago, s takvim stvarima! Jesi l' čuo šta se desilo s komšijom iz susednog sela par noći prije?

- Gojko? Pa đe Gojka pijanduru nađe za porediti, majku mu?

- A ko mu kaže! Ne sedimo li u čitaonicu sad?

- Ja sam možda nekad kuću promašio, al' u Drinu od vina nikad nisam upao!

- Misliš da je od vina?

- A od čega bi drugog?

- Gojko jeste na časicu lakom, ali to što jedva preteče u mirnoj reci, pa izjutra skoro naskroz sed dođe nije od vina. Kažem ti, druže, bolje da poćeramo robu preko zaseoka. To mesto samo nesreću nosi.

- A zar ti ne bi' osedeo, da si se umalo predstavio, aman! I kako misliš da robu drukčije na onu stranu pristavimo? Rađe bi' da me sačeka neka karakondžula nego pendrek sačeka!

- Ja ću prije preživet batine no vodu. Drago, ne idemo i tačka! – Časlav se prodre pa usta ka vani.

- Dobro, dobro, de! Ti kao da ne odmače od tog derleta što svašta slušaše... poćićemo predveče kroz zaseok, tad je retko ko na drumu. Ali da znaš, prvi čovjek i ja okrećem ka ćupriji.

Dok je dim kopnio iznad njih a dan polako dolazio ka svom kraju, dva pobratima nastave nazdravljati kad im se misli složiše.  Samo jedan od njih strepeo je da će ovo biti duga noć...

Kako samo ta čudesna reka može, već vekovima bdijući kao svedok i deo raznih događaja, kultura, sreća i zlovolja, nanovo je u daljini posmatrala kako ljudske sudbine utiču jedna na drugu, stvarajući naizgled nepovezane momente namenjene svrsi samo onih najređih, srećnih.

Drago i Časlav upoznali su se nesretne '92-ge na borbenim položajima kod Zvornika, odakle se prvi i naseli u Bravnu dve godine posle. Opet, neki nama slučajni događaji spojili su ova dva druga u dobru i u zlu, s drugime se dosta puta nalaziše.

- Ako ovaj švabo sad izda, šaljem ga na otpad, matere mi, makar ga ko sina voleo! - više sebi u bradu izgovori Drago dok proverava motor dvojke pred opasan put.

- Nadaj se da ti to bude jedina briga kad nas nađe mrak, pobratime – uzvrati mu Časlav kad je zadnji pikavac gazio u travi.

- Crni ti, o onim tvojim anđamama? Bolje da ti u noć u misli vile dolaze, k´o ona što te prije metar dana šutnula. - s glavom u gepeku naceri se Zvorničanin.

- Ajde ne bendaj tu, nego oće l' krntija upaliti ili ćemo ovde osvanuti?

- Šta je tebi, jado, on pali uvek iz prve!

- Da, da, samo što se brzo gasi...

- Deder ne mrači više, k´o da nam je ovo prvi put da vozimo duvan preko granice.

Priču prekide isprekidani zvuk plavog Golfa, pa se u sledećem trenutku obojica nađoše unutra.

- Bogu hvala, mislio sam da ću riknut čekajući. - procedi Časlav na zvuk paljenja.

- Od čekanja nećeš, ali ko zna... - kao iz nekog filma strave, tiho reče Drago. Čovek na mestu suvozača ga samo pogleda, izraza koji otkriva buru različitih osećanja...

Grotki smeh izlete iz Zvorničanina nakon desetak sekundi neugodne tišine.

- Pa moram da te malo razmrdam i razveselim, pobratime! A i da ti vratim za one tvoje bajke zbog kojih me natera da se po ovim gudurama teram. Ajde, ajde, deder zapali još jednu, bar toga obilja imamo.

Na to se ovaj blago nasmeja i prihvati "Drinu" pomirenja.

A sunce kao da im je otpozdravljalo svojim zracima, te poslednjim poželelo sreću. Možda je znalo da će im trebati... pala je noć.

Golf se ugasio, na pet kilometara od odredišta.

- Eee moj pobratime, kad ti onomad rek'o da ga teraš na otpad hteo si da se biješ!

- Ne misli da i sada neću, ovo je lična imovina bre! Ne brini, samo da ga produvam i  kao nov.

- Bože moj, s kime ti mene spoji...

- Ne zahvaljuj Bogu no onoj bagri što se za vlast i lovu onomad pobi, pa si morao da kod mene gaće krvariš.

Mesec je sijao tačno iznad njih, čudesno razdirući visoke krošnje što viriše iz šume preko puta, koja je drum odvajala od zaseoka. Drago se, kao mnogo puta dosad, spremi da izađe i, kako on kaže, "pregleda dvojku", ali brži od njega beše šušteći zvuk u blizini.

Nisu bili sami.

- Drago, nazad! Nekog ima tamo, pali to čudo da ne zaglavimo ćuzu kao spomenicu za  službu!

- Kako kad neće?

- Pokušaj! Šta nam ostaje? Jesam li ti rekao da ćemo zbog njega naje...

- Evo gaaa! Ha, ha, ha, čuo te je moj prijatelj, iz druge. Nema nama zime dok je švabe.

- Vozi!

Samo jedan kilometar i nanovo su stali, ovaj put sami. Na drumu je oboreno stablo preprečilo namerenu putanju.

- Sunce ti poljubim, pa što neko ne skloni ovo odavde? – Ne izdrža da ne drekne Drago.

- Verovatno ga je grom oborio, bi preksinoć jaka oluja, prava letnja. – tiho će Časlav.

- Vidi ga, care, iščupano iz korena! Kako, leba ti? Čekaj, koje je ovo drvo?

- Biće da je zova, vidiš cvetove okolo...

Čekaj, zova... otac mi je o njoj pričao...

- O čemu? upita Drago i nameri da zapali.

- Da je demonsko drvo.

- Stvarno?! Zar opet, moj pobratime, da nisi ti fulao ličnu kartu, koliko je tebi godina?

- Ama pobratime rekao sam ti da odložimo ovaj put. Misliš li da je sve ovo slučajno? Od početka nam se nedaće dešavaju, ne sluti na dobro. Skorašnje priče po selu, pa sad oboreno drvo, i to...

- Dosta, bre! Neću više da slušam, vreme nam ide, nesrećo, znaš da noć nije duga a moramo pre svitanja isporučiti robu. A prekodrinci kasne, po običaju.

- Šta onda imaš u planu?

- A šta ti misliš? Nećemo valjda pešice pet kilometara s po tone "Drine" na krkače? Idemo preko ćuprije.

U tom trenu pred njih buknu plamen i drvo se zapali.  Obojica omaknuše par metara.

- Šta bi ovo?

- Kažem ti, nisu čista posla...

Prođe koji minut dok se pobratimi povratiše od čuda, a Drago kad uhvati dah i skupi hrabrosti, priđe zovi koja je gorela poput logorske vatre, tiho, postojano i kao sa nekim ciljem... A onda Drago ugleda pikavac.

- Nisu, blesane, samo slučajno bacih cigaru ovde!

- Jesi li ti pri svesti, pa nisi uopšte zapalio?

- A gde mi je onda zadnja cigara? Vidiš, i upaljač mi je u ruci...

- NIJE BIO! Velim ja, crni Drago, zar se ne sećaš šta smo u ratu načuli i doživeli… hoćeš da ovako završimo? Ja zbog par cigli pod zemlju neću!

- U bre, druže, izludele su te one priče. Još i pijani Gojko što svako malo u neki belaj upada, no prestani da odugovlačiš i vraćaj se u auto, moramo preko ćuprije. Obećavam, voziću najbrže što mogu! Samo zbog tebe.

- Ti zaista ne razumeš, tvrda bosanska glava! Ja tamo da idem neću a ti ako ti se život ogadio, put pod noge!

Drago zastade, bez reči se okrenu i uđe u automobil.

Nije hteo da upali, tek iz četvrte. Taman da u sveopštom besu pokrene mašinu, začu se glas Časlava, koji dosad stajaše na istom mestu, pored zove u plamenu.

- Stani!  - uzviknu pa pođe ka vratima.

Posle par minuta naprijatne tišine, Drago se oglasi.

- Biće brzo, obećavam. Zaista ne verovah da si tako zagrižen, u svemu tome...

- Samo vozi i požuri, molim te.

Ćutljiva je letnja noć, čini se i previše. Kako dalje odmicaše, tako su svi zvuci postajali tanji, kao da ulaze u neku drugu stvarnost, pa i noćne ptice, cvrčci, čak i sove potpuno utihnu.

Na samo dva kilometara do skrivenog graničnog prelaza, pred horizontom se ukazivala zarđala, siva konstrukcija dugačka par desetina metara. Ćuprija.

Dvojka se ugasila nasred mosta.

- Ako ovo preživiš, ja ću te ubiti. - poprilično ozbiljnog lica frknu Časlav i izađe van.

- Šta je, pobratime? Ajde bre, pa nismo deca, ne gasi se prvi put, slučajnost. Još malo pa smo tu, sad i peške možemo.

Samo malo ubrzaj korak, k`o u ona vremena, sećaš se? Ajde, još si u kondiciji valjda.

Taman da ga ratni drug posluša, kad se iza njih začu potmulo režanje.

Ne zna se ko se od dvojice brže okrenuo iza se, ali obojica isto ugledaše. Žarne oči mrke, guste prilike što viri, ili čini se izlazi iz drveta.

Opet zova...

Kudravo i gusto, kao kakva pomračina stuštilo se tek desetak metara ispred njih. Ratni drugovi nisu znali da li je to samo privida, prevara mraka ili pak nešto mnogo gore, nešto što su tokom onih godina slušali po nesretnim selima oko Zvornika.

Šta god da je, sada im je slobodnu volju oduzelo. Ili su bar tako mislili, jer mada im je svaka ćelija bića govorila da odavde pobegnu, oni makac ne napraviše.

- Prokleta budalo... vidiš kako ćemo skončati zbog tebe. - jedva kroz zube frknu Časlav.

- Mmmm možžž…da nnije... drhtao je Drago.

Onda opet režanje, još bliže. Svaki zvuk im je kao večnost izgledao, što ih nekako povrati u vremena koja su želela da zaborave, ali ona nisu htela njih.

Obojica zatvoriše oči, spremni za šta ono što sledi, šta god to bilo. Da, očekivali su "to", ne priliku poput njih.

I onda je prestalo.

- Crrrno... nestalo.

Časlav tek nakratko uputi prekorni pogled ka svom prestravljenom pobratimu.

I vratio u pravcu zove.

- Nije. Još ga osećam...

A tamo, tamo nije video ništa, i video je sve. Na šta ga je đed upozoravao. Sve što ga je noću budilo. Čega se stravio.

- Ono, ono drvo... je živo. Nekog ima unutra.

Osećam kako pulsira.

Čujem ga. Njegovo srce, dah. Čuješ li???

Sad već van sebe, pustio je Dragov vrat, što ga do malopre držaše. Znali su se sedam godina, a nisu se prepoznali.

- Ja... ne znam šta me je spopalo.

- Mene bi` sigurno nebesa da je još malo potrajalo... reče Drago kad je napokon do vazduha došao.

- Izvini, brate! – podižući pogled tiho prozbori Časlav, prizvao se sebi.

- Šta ovo bi`? Nešto nas je obuzelo!

- Tebe strah, mene neko bezumlje, čini se.

- Ovo je đavolja rabota. Bježm`o što prije sa ovoga mesta.

- Ipak mislim da je ovo prvo obojicu, pa videsmo i uradismo šta nije normalno. – još crven u licu, nasmeja se.

- Crni Drago... zar ćeš nam zbog par cigli bedu na vrat navući?!

- Nama je beda već za vratom, ako s ovim prestanemo, pobratime! Zar ne vidiš da se glava i sećanje s tobom igraju? Još petsto metara pa ćemo preći ovo čudo, ne boj se. Ništa nam se više ne može desiti, sem ako ti opet ne zglajzneš. Završiću kao Gojko!

Na to se Zvorničanin grohotno zaceni, što Časlava nimalo ne opusti. Čak se još više uplašio, da nešto steže obruč oko njih i ne da im odavde poći. Da je sudbina da ovaj put pređu, makar im poslednji bio...

Znao je da pobratima neće odgovoriti od ovoga te da više nema nazad. A samog ga nije želeo ostaviti, ne posle svih zajedničkih nevolja i radosti.

Triput se prekrsti pre no nastaviše lakim, tihim hodom ka drugoj strani mosta.

A tamo, gledala ih je senka.

- Vidiš, pobratime! Bosanci su već tu. Ko zna koliko je prošlo vremena dok se mi ganjamo, ajde, brzo ćemo završiti!

- Odakle tebi Bosanci, ludi Bosancu!

- Pa zar ne vidiš onog pokraj mosta? Ne merem razaznati u ovoj mrklini, al` baš je te, Safetove visine.

- Tamo nema nikoga.

- Jeste, sad bi ti da mene ludim napraviš? E tu ćeš košulju sam navući! Eno ga bre, maše nam čovjek.

- Ko???

I zaista, nedefinisana, tamna prilika otpozdravljala je u njihovom pravcu, dok su ratni drugovi stizali na sam kraj mosta. Odjednom je nestala.

- ŠTA, BRE?!?

Drago poskoči kao ošinut.

- Šta je, aman?

- U zraku se izgubio!

Safet...

- Nema Safeta, brbljaš Drag... Aaaaa!

Osetivši leden dodir na vratu, brzinski se izmakao i okrenuo da spozna vlasnika.

- Šta je ovo, mater ti... - prestravljeno uzviknu.

Pa nije me vjetar pipn`o, nečeg ima ovde, crni Drago!

U sledećem trenu obojica potrčaše napred i zađoše na drugu stranu mosta, sada graničnu liniju s Republikom Srpskom. Osetili su neobjašnjivu, ali neizdrživu želju da s njega zakorače, kao nečim gonjeni.

- Nevidljiva ruka mi ostavi trag, vidi!

Časlav mu izbezumljeno pokaza brašnjav otisak na ramenu.

- Pobratime, kako ćemo se sad vratiti? Jedino da preplivamo, k`o Gojko!

Gledajući nepomičan u isti prizor, nije odgovarao.

- Mmm mmoraćemo... istim putem.

- A da ipak sačekamo Safeta, mora da nas on dosad zafrkava, pa u ovoj mrčini mozak skroz poludi! - Drago tim rečima ni sebe ne ohrabri, dok su mu ruke nekontrolisano drhtale.

SAFETEEEEE - najednom se prodere iz sveg glasa, a u tom još jedan glas u daljini ponovi isto.

- Jesi l` čuo, aman? Bjež'mo koliko nas noge nose, dok razuma imamo! - Časlav se konačno pribra kad mu ova melodija zapara uši.

- Đe ćemo, bre? Pa evo nam Safeta, ide ka nama!

Ovaj se naglo okrenu, sada gledajući isti oblik poput Draga ranije. Ali sada stajaše s druge strane mosta, u Srbiji.

Nakostreši se sav shvativši da to nije njihov kolega švercer s onog dela Drine, već prilika koja kako je bila bliže, izgledaše manja.

- Pobratime... pa to nije... to je neko... dete?! U ovo doba... ček, bre. Da l` to ono plače? Čuješ li, jeca.

Sada bi jasno da se pričom Drago pokušava osloboditi mrene stravične jeze što oseća, kakvu nikad pre u životu nije, pa ni onda kada videše "ono", na ratištu, kod Zvornika...

I onda mu krenu u susret.

- ČEKAJ, POBRATIME! - uzviknu Časlav, mada se jedva micati mogao, svesnije i bolje osećavši prisustvo onoga jecaja. Ono zaćuta.

Sada zaista sve utihnu, pa i sjaj mesečine nekako izgubi pređašnju svetlost. Priroda oseti da nešto nije u redu, da u njenoj seni izranja nešto što je izvan njenog poimanja. Drago primeti da reka u sekundi ubrza, i srce mu u petama bubri.

Stao je na desetak metara, napokon čuvši već promuklog druga. Snažan bljesak dve prazne beonjače sprečiše ga da se okrene k njemu.

Opet je počeo plakati, a ton se povećavao, opet ga prepozna.

Dobro su ga čuli ovaj put. Tih nekoliko sekundi vriska sigurno će slušati svake sledeće noći. Ako ih dočekaju.

Dragoj vrišteći koraknu nazad, a onda shvati da dalje ne može. Kao kakvom opnom vezan, nije se mogao okrenuti od mosta. Držao ga je uza se, drekalo nije prestajalo s vikom. U tmini noći sve glasnije raspoznavaše dugačke, koščate ruke što dodiruju drvene grede. Onda i pokrete još uvek nejasne glave... da li ga ispituje?

- Saččč… uvvaj… meee… Božee - naglas je nanovo ponavljao dok ga, prestravljenog, sitne beonjače ne ostaviše bez glasa. Video je sve. I potpuno tamno, gustodlako telo nalik dečjem. Kratak, skoro nevidljiv vrat boje kože. Ali glava ga je užasnula. Prikaza tamnosivog, nakaznog deteta, ne starijeg od pet godina. Zakrivljena usta zjapiše otvorena, bez zuba. Uši skoro nevidljive, Oči potpuno bele a čitava kontura otužna i plačljiva, uvek spremna na pisak.

Istraživajući ga, tiho je cmizdralo, tražeći novi razlog za zastrašujuće krike. Prizor potpuno paralisa i Časlava, ali nađe snage da nekako okrene pogled.

- Pobrrratimme, ne gleeedaj ga - drhtali su. Drago na mostu ne imade snage ni za jedan pokret, pa tek još glasnijom molitvom, uznemiri stvora i uspe da zatvori oči.

Drekalo zaćuta, pa pobeže onde gde je izronilo, pred znamen onostranog i zlog, zovinog drveta.

- Tti si video oovo? - Drago oseti svojevoljne pokrete, pa se teškom mukom dogega do ivice mosta. Srce htede da iskoči i pod zemlju pobegne.

- Prokleto, prokleto, prokleto - brzo ponavljaše Časlav, sa još uvek okrenutom glavom.

- Pobratime, saberi se, bre! Hitajmo da se ovaj đavo ne vrati.

- Nne možemo pobeći. Ukazaće se svudda ovdde... - pade na kolena i odsutnih očiju još više ga naježi. Bio je bled kao avet.

- Crni brate, ajmo!

- Moramo, moramo, nazad, nazad... - Časlav ga nije čuo, ali se osvesti pri novom vrisku, što se sad udalji u noć.

Bežali su na bosansku stranu koliko ih noge nose, stigoše pred jednu uvalu ispred koje se videla obrasla šuma. Ugledavši ogromnu kamenu ploču, pohitaše ka njoj, krijući se od svega oko sebe.

- Nismo mu umakli...

- Napokon si malo svesniji. Šta ti bi?!

- Znam, znam šta je ono...

- Pa drekalo, prokleta mu glava! Mili Bože, đe nas snađe ova stra`ota? Mislio sam da su priče! - Dragoj se u očaju uhvati za glavu.

- Ne razumeš... znam ko je!

Đed... pričao mi je o nestalom detetu. Mati ga k`o odojče kod vodenice ostavila. Poslije avetala po selu, preklinjući sebe i tražeći ga nazad. Posle mesec dana eto nje u brzacima!

- Neko se udavio ovde?

- Priča se da se za mnoge i ne zna. I da su sve nestale duše, a beše nekoliko samo u ovih deset godina, tu završile.

- Misliš da...

- I ono je!

- Ali šta s vodenicom? Nema valjda i vampira!?

- Beše tome trideset leta. Tad je i ona prestala da radi. Poslednji su mlinari svud pričali da sna nemaju od plača. Više niko nije hteo nogom tamo kročiti.

- Ti sve ovo znaš?

- Jok, đedo.

- Pobratime...

- Pusti. - dotaknu ga Časlav za rame. I na Dragoju primeti mrtvačko bledilo i neprestano drhtanje.

- Štta ćemo sad...? - upita u zemlju zagledan.

Nema nam druge do u vodenicu do jutra.

- Crniiii pobratime! Ja, ne mogu...

- Saberi se, tvrda glavo! Ne možeš, ali moraš. - protrese ga tek malo pribraniji Časlav.

Skoro da se i mesec pitao koliko prođe, u dilemi da li da kroz ovaj tamni vilajet odnese i zadnju luč što obasjava strmu stazu do zatrulele, ali još cele vodenice. Nanovo sve kao u grobu postade tiho, hladno, zlokobno. U hodu se Časlav prisećao sve muke i odvraćanja od sudbe, kakva sad izgledaše možda i neizbežna. Ne, nije krivio Draga, bar ne koliko oseća da on krivi sebe. Sve one stare priče...

- Kad ti kaže đedo, nikad ne noćivaj u toj vodenici!

- Uvek zaobilazi stari most.

- Ako čuješ glas, ne odgovaraj mu!

- Ako vidiš šta, zatvori oči i Hrista prizovi.

- Pomozi, presvetli Gospode, nama zalutalima...  skoro nečujno se, udaljen od Draga, pomoli pre ulaska.

Mlin davno prekinut jedino se sjajio kroz svemračnu rupu, protkanu paukovim mrežama, u koju upravo ušetaše.

- Dalje od mene, sikter! - najednom se Drago stade braniti od nevidljivih buva.

Časlav je oseti nemoć gledajući kako mu pobratim pred očima ludi.

- Moraš, ej... još malo je do svitanja, proćićemo ovo.

Vojevasmo zajedno, šta nas je sve snašlo... oteraćemo i jednu prokletinju, ničeg nema do sile božje!

Izvukoh te jednom onde, opet ću - pokuša mu se osmehnuti, a ovom to bi dovoljno da se osvesti.

- Šta god bude... jednom si mi poklonio život, nisi dužan ponoviti.

Vrata se zalupiše i u trenu sve zatreska.

Dok se u grobnoj tišini drvena brava zlokobno pomerala, samo je piskav zvuk oglašavao novu opasnost pred njima, baš kao '95...
 

- Bježi, čoveče, šta te spopalo? Dragomire! - nagluv od eksplozije i prestravljen od užasa, ratni drug ne uspe ni ugledati starijeg vodnika Drugog Zvorničkog korpusa, Časlava.

- Brate... onaj, onaj čovek... smeje mi se?! - ludačkim izrazom najednom se promeni desetar Dragomir, kog za tri godine vojevanja u odbrani rodnog mesta svi već prozvaše Drago. Nagledao se mnogo toga, ali momenat kad se mudžahedin zotrčao s kašikarom ka džipu poželeće da nikad nije postao deo njegovog života.

- Ko... povrni se, brate, svi su mrtvi!

- Ali on, major... smeje se!

- Misliš njegova glava!?

Na širom otvorenim vratima Časlav ne vide nikoga.

- Smeje mi se... -  Drago ponavljati dok mu se usne razmiču, menjajući oblik lica.

- Pobratime, plašiš me sad.

- Ha, ha, ha, ha... obojica se smeju, vidiš li?

Odojče... i major. Ili što od njega ostade! Ha, ha, ha, ha!

Stariji vodniče... što se ti ne smeješ? - uneo mu se u lice.

- Otkud... ti sad tto? - Časlav se izmakao.

Znaš li da ne spavam od tada?

Spasao si me od smrti i uveo u pakao.

Džip... tvoje šake što me u rov vraćaju... vidim ih, čim omrkne.

Nisi trebao. Znaš, pobratime, ja grešku ne ponavljam!

- Šta bulazniš???

- Eeee, a majora vidim i sada. Zar ga ne prepoznaješ? U naručju mu je...

Čim ga sabi do trošnog zida vodenice, Časlav ga krenu odgurnuti. I shvati da je Drago mnogo osnažio.

Dodir mu beše leden, a koža tvrda, u mraku raspozna i čudnu belinu kojom se sjala.

- Ti... šta je tebi?

- Konačno sam pobegao... iz pakla. Odojče mi pomaže!

- Kakkko? - do malopre si bio ... živ?

- Oooo... više no ikad!

Bledilo, nekontrolisano ponašanje, drhtanje... napokon razaznade prirodu bića što samo uhvati prividu Dragovog lika. A kad ga mesečev zrak osvetli, video je rascepanu košulju posutu mahovinom.

Kratke, oštre kandže na gustom, crnom dlakom prekrivenim rukama opazio je tek kad završiše na njegovom vratu. Sa poda pronađe i lice. Ništa nije Dragovo, niti ljudsko u krvavim, buljavim očima, a sve okolo prekri duga, prljava brada. Usne nije našao, ali ču reči:

- Drina dobi novog gosta, zanavek...

- Dddavljenik... vodenjak... đedo! - ciktao je Časlav. Nije mogao ustati.

- Ne brini... srešćeš i njega.

Miloš Jović