Sa solju treba znati – Snežana Ćosić

Sa solju treba znati 

Život je magično proputovanje, a i umešani obrok slatkim i slanim ukusima.

Priča romana nas vodi do stanice u  kojoj se suočavamo sa svojom savešću i ujedno tek otkrivamo zakonitosti ovog magičnog kosmosa i Tvorca. Moramo u jednom trenutku stati i priznati, da bi shvatili, da bi se pročistili. Naposletku – da bi mogli nastaviti dalje.

Roman otpočinje realističnom slikom i upoznaje nas sa naizgled uobičajenim, trenutnim životima, četiri junaka: doktorom, sveštenikom, advokatom i carinikom. A zatim nas lukavo autorka uvlači inverzivno u slojevitu priču njihovog putovanja kroz noć, dramaturški napeto, iskusno najavivši da nas u romanu čeka neočekivano!

Kao na nekoj pozornici likovi kreću na “imaginarno putovanje” misleći da tek idu na doček Nove godine, a kulise im menja pred očima publike režiser koji ih uvodi u sve hladniju noć, sneg sve jače pada…

Zahvaljujući slikovitim opisima i bogatstvu spontanog, izvornog, u svoj svojoj raskoši srpskog jezika, diskursa autorke, mi kao čitaoci gotovo kao da čujemo zvuke koji najavljuju nešto jezivo. Napetost raste. U tom snegu, svaki lik priseća se suočen sa pojačanim strahom kako će stići do destinacije gde je planirao doček, u obliku bljeskova svesti ono što muči i opterećuje njegovu savest. Snežana Ćosić je pronašla izvanredan balans umeća kao narator, umeća imaginacije i koloritnog jezika.

Pred nama se odvija PRVI čin u kome junaci prvo žive po inerciji, a zatim  dolazi to preplitanje dimenzija i DRUGI čin čarobne drame koja se sve vreme odigrava u romanu. Kad najmanje očekuju, junake poput opisane vejavice zatiče sudbinsko putovanje u kome ne mogu pobeći od ratova, sećanja, nastavka života posle trauma balkanskog podneblja, u kome i dalje ne zastaju. Pred nama su glavni likovi koji kompromisima svojih profesionalnih zanimanja nesvesno kaljajući svoje duše, beže na veselje novogodišnje noći ali upadaju  u duboki sneg. Sneg koji će ih zatrpati i zaustaviti, to je taj magični štapić u rukama Tvorca koji će ih usporiti da bi stigli do stanice u samima sebi! Belina snega će u toj tamnoj noći dati još jači kontrast bojama krvi i greha na njihovim rukama. Režiser, tj. autorka vodi svoje likove na put pročišćenja uvodeći na polovini romana čitaoca u napeto bajkovitu imaginaciju.

Usput provlači se poruka kroz tu simboliku “dočeka”  koliko je velika zamka –  ČEKANJE.

“Svukuda ljudi nešto čekaju. Nisu ni svesni koliko im vremena ode na čekanje. Kod nas, u kafani Vranja stena, imaju svest o tome da čekaju.”

“ Zabluda je uopšte da ljudi koji su negde zajedno čekaju isto, ni na koncertu ne čekaju svi istu pesmu. A ovi ovde, kako ko, neko čeka Novu godinu, neko Božić, neko onu drugu Novu godinu a neki Boga mi i Vaskrs.”

Upravo kafana Vranja stena koja će poslužiti kao SPAS od nevremena, je ta STANICA koja daje mogućnost da čovek ostane ili neosvešćen, ili da progleda i spasi svoju dušu. Maestralna alegorična kafana u kojoj sede za stolovima podeljeni ljudi Balkana, učaureni u svojim idejama: četnici, partizani, građani, seljaci i intelektualac, među koje dolaze i četira glavna junaka a njih čeka zaseban sto. I čeka ih koloritno i vedro opisana domaćica kafane koja im u toj magiji dodeljuje sto, vino, hleb i SO koji su za njih predoređeni.

Četnici i partizani vazda nešto ratuju “neprekidno usmeravaju svest ljudi ka budućnosti i tako im onemogućavaju da žive u sadašnjosti”… “Građani i seljaci veruju u svetu prošlost…” Intelektualac – “on nije ni za svetliju budućnost, ni za svetu prošlost, nije ni za sadašnjost…On dane i noći provodi u istraživanju budućnosti u prošlosti”, duhovito opisuje domaćica kafane Grozda. Poruka okupljanja na ovom, fikcijom izvajanom mestu, je “da ako im se posreći, sačekaju možda život”.

  Skinuti maske, osloboditi se težine ideja, utopija, predrasuda, sledbeništva, i jednostavno živeti, vapi sa stranica romana Snežane Ćosić.

Naglašena je izvanredna simbolika tog svakodnevnog a zapravo u romanu dobija snažnu dimenziju –  sastojka – SOLI, koji dominira u romanu. Metafora veštine igre, mere, spoznaje koja je naša mera, sfera, koja je naša težina koju možemo podneti. Metafora SUDBINE slikovito, samo naizgled naivno a opet stilski uverljivo dočarana je kroz junakinju Grozdu, konobaricu čarobne kafane Vranjska stena. Kafana – gotovo u maniru folklorne fantastike, (slično čarobnoj šumi), pomalo strahotno-napeto, slikovito, sa dozom humora u pravoj meri kroz konobaricu, poput medijatora koji nam ogoljuje četiri glavna junaka, poigrava se sa njima i sa nama kao čitaocima, drži nas u neizvesnosti.

Sudbina je ta koja filtrira, izaziva i u svojim džepovima drži sa jedne strane kamenu, sa druge strane morsku SO, kao Grozda u svojim džepovima dok  ih odmerava i dosoljava.

Ona određuje kome će život kojom posoliti! A kako bi se znala slast i čar života da nije nekad život preslan ili bljutav!? Kada se savlada veština mere, prihvati čovek samog sebe i svoju prirodu, istinu,  onda se može postići pun život u sadašnjosti, nagoveštava ova metafora.

“SO JE ZAČIN BEZ KOGA SE NE MOŽE. ŠEĆEROM SE MOŽEŠ ZASLADITI I BEZ ŠEĆERA, SA SOLJU TREBA ZNATI.”

Roman je na samo, nešto više od sto stranica, zgusnuo bogatu simboliku, elemente folklora, pomalo fantastike, ne bi li sve zaokružio dolaskom dva gosta koja svi čekaju u kafani, Gavrila i Armena. Neverovatno kako bi mogli reći, dramaturški TREĆI čin zaokreće i uokviruje suočavanje sa anđelom i đavolom, koji dolaze da nam osvetle likove koje sve vreme pratimo na putu, putu svakog od nas, zapravo.

                “Stanica Balkan” je pažljivo i ozbiljno konstruisan roman koji se zapravo gradi na četiri jevanđelska, (Novo jevanđelje) stuba – četiri glavna lika koji se osmišljeno i sa dubokim razlogom zovu Marko, Mateja, Jovan i Luka.

Šta su spoznali glavni likovi i šta se na kraju sa njima zbilo saznaćete na samom kraju romana “Stanica Balkan”,  u novije vreme jedan od neuobičajenih,  onaj koji se izdvaja, roman zanimljivih a ozbiljno obrađenih univerzalnih tema, bez pretencioznih, megalomanskih ambicija da fascinira. No on ipak fascinira umećem pričanja, poznavanjem duše ovog podneblja isprepletane paganstvom, religijom, komunizmom, novonastalom borbom za novac i opstanak.

Moguće da je i autorkina priroda večitog putnika, i njeno poreklo iz plodne  i raskošne Župe, dionizijskog kraja, vina i tajne, učinila da duboko svojim romanom prenosi to seme života na čitaoce,  onih koji  još veruju u dušu, u sadašnjost, u radost, u novu renesansu i proleće čovečanstva.

Olivera Ristić, urednik

* * * 

„Stanica Balkan“,  mesto je u koje je veštom igrom Snežana Ćosić smestila više od pola veka sa ovih prostora, sve ono što je bilo naše i što čini našu današnjicu. Bez teških reči, grubih scena, među dve korice u vreme današnje, smestila je pošasti prošlosti, poroke sadašnjosti, viziju budućnosti. Igrajući se  vremenima, gde je Uskrs posle Đurđevdana, imenima likova, mogućnostima  i našom svakodnevicom uz puno simbolike načinila je ovu knjigu od 105 stranica (bez samo!) velikom, a u svakom slučaju veoma intrigantnom. Ovo je knjiga čiji se svaki red čita, sa kojom se komunicira i koja se čita ponovo da bi se čitaoc „obajsnio“ sa piscem, nekim junakom ili nekim od sjajno naslovljenih delova koje čine roman.  Sve tako realno, prepoznatljivo već iz našeg komšiluka, a sve na granici SF-a.

Iz čitanja, bez obzira da li na plaži ili u dubokoj samoći, jer sve može samo je komunikacija drugačija,  je jasno da ideja nije nastala za jednu noć i da nije napisana bez sistematičnog pristupa, sa ozbiljnim priperemama. Očigledno je, što i sama autorka kaže, da sve bude smešteno na što manje stranica. Uspela je da obim uskladi sa našom trkom sa vremenom, ali je to samo zamka, trku dobija knjiga „otimanjem“ vremena, odvođenjem i samog čitaoca u neki deo ovog sveta smeštenog u jednu kafansku prostoriju pored jedne stanice, sveta, koji je svakako i njegov. Poruke, koje čitalac u tom vremenu može prepozanati, vredne su uložene koncentracije.  A svaki detalj je poruka.

Stanica Balkan je knjiga koja će sa svakim čitaocem uspostaviti komunikaciju, ali teško da će postojati dve iste konverzacije. Tek je krenula među ljude, ali je sigurno da će tu „biti priče“. Možda nekad ova stanica, što je i sinonim za ćeliju, kako naša ćelija dospe i na pozornicu ili čak platno, uopšte nije daleko.

Žarko Ristić, novinar

 * * *

O pragrehu i amanetnom zaveštanju

Drugo prozno ostvarenje Snežane Ćosić, „Stanica Balkan“ spada u one dobre zabavne i čitljive romane. Ništa u ovom romanu nema suvišno a opet ništa mu ne nedostaje. Forma romana uz sadržinsku i tematsku strukturu je u potpunosti i do kraja izvedena manirom zrelosti i sposobnostima pisca koji zna šta želi, šta hoće i šta može. Snežana Ćosić se snašla u putovanju uvek vrletnim romanesknim stazama i bogazama, i mada se njeni junaci u romanu gube na tom putu životne neizvesnosti, ona ostaje kao svevideće oko, koje sve prati i kontroliše sa strane. To treće oko njoj ne dozvoljava da i sama skrene sa zacrtanog puta i da se negde u nekoj nevidelici pogubi, (što će se desiti junacima ovog neobičnog romana.)
     Ovaj roman je svakako osoben i originalan po temi, ili temama kojima se bavi. I nije bilo piscu lako da u jedno po strukturi misaono delo udene prepoznatljivu priču naše svakodnevice.
     Snežana Ćosić je u tome zaista uspela. Narator, dakle pripovedač se bavi anomaličnom prirodom pojedinca, sklonom bludu, razvratu i podlostima svake vrste. Recimo, neetičkom principu lekara, koji je zarad profita u stanju da u svojoj praksi uradi grozne stvari. Ukloni takoreći već živ fetus iz neke nesrećne i naivne osamaestogodišnje devojke. Pritom lekar ne ulazi u lične moralne dileme i ne mari kakve posledice po tu mladu i unesrećenu ženu ostaju posle ovog nehumanog i bezdušnog čina. Važan je novac i dobit koja se deli sa beskrupuloznim saučesnicima u zlodelu. Sveštenik koji oprašta grehe školskom drugu u predsmrtnom času, (blud svekra i snahe) iako se to kosi sa dogmom, moralom, religijskom etikom, svime što vera propoveda.
(Mateja, Jovan, Marko i Luka su glavni junaci ove pripovesti, korumpirani , manipulativni i pokvareni ljudi). Imena dovoljno asocijativno govore o svecima, ali i o prevrtljivosti koja obuzima urbanog čoveka, kome svetinje ništa ne znače. Za te nemoralne ljude vera je očigledno nekakva apokrifna tvorevina izmišljena u dokolici, i ko zna u kojim vremenima. Korumpirani advokat (kao i svi ostali) zarad profita baca pod noge sve ljudske principe, primorava ženu unakaženu u porodičnom nasilju da potpiše papire koji krivice oslobađaju njenom supruga mučitelja, pritom moćnog čoveka, i tako redom. Svuda i kod svakog zlonamernika zakržljala savest kljuca iz podsvesti. Kakve god dileme da se jave na kraju je zlodelo učinjeno. Savesti nema, niti ona može biti prepreka. Kad sve mine, kod tih ljudi-neljudi, ni duša nije prljavštine pošteđena. Niti je više spona sa čistotom, i ona je ogrezla u kal i mulj svakodnevlja.
     U urbanom svetu, upozorava spisateljica, ne postoje svetinje, a navodni principi su samo ogolele floskule, pogodne za povremenu javnu upotrebu. Svi junaci, njih četvorica glavnih, a po imenima mogu biti četiri apostola, ili po potrebi i onome što čine drugima oko sebe i četiri jahača apokalipse, što u sutšini i jesu, svi oni dakle idu ka istom cilju. A taj je : smrt na putu. Udesna, nepojmljiva, oslobađajuća, valjda.
     Sumnja da đavo svakome od njih čuči na ramenu, ( možda i svakome od nas, gricka školjku uha, uvek željan da čuje i da spozna naše slabost svake vrste.) Vide ga negde u pozadini, i kada su u pokretu i kada stoje, i kada obmanjuju i kada su naizgled savim dobri. Vide to nepojmljivo i nakazno lice, koje je možda i njihovo lice, koje tako izobličeno ne prepoznaju. Ne treba se tu mnogo kolebati. Đavo, jer ko bi drugi, sve te gadosti potkrepljuje, i jeste i nije začetnik ljudske zlobe, vide ga u osvrtanju, u ličnom strahu, tu u blizini, u retrovizoru automobila, u lika ljubaznog prodavca na benzijskoj pumpi. Svuda i uvek negde u bliskoj pozadini, samo što taj nečastvi ne spusti ruku odanosti i poverenja na njihovo od krivice povijeno rame. Taj gest đavolje dobre volje, vražje pameti, udvoričkog prijateljstva, odavno ovakve ljude ne zabrinjava, jer oni su ga prećutno prihvatili kao saputnika. Zahvaljujući njegovoj podmukoj prirodi lakše su se orodili sa zlim delima koja čine.
     Nema dileme: u koritu pragreha izniklo je đavolje seme. I sam đavo u ovoj knjizi, u većem njenom delu nije uočljiva pojavnost, već je jedno astralno stanje unakaženog duha svakog pojedinca.
     Za naratora nema dileme: Đavo je čovek ogrezao u grehu. Grehu svake vrste, ponajviše onom skrivenom u koristoljublju, i nadasve: Đavo je stanar u tom naizgled moćnom i uspešnom čoveku. On je njegova pokretačka sila, istina i njegova sumorna realnost. Čovek-grešnik veruje da Đavo a nje on koji to uistinu radi, povlači one najgore i najpodmuklije poteze.
     Sklanjajući se iz urbanog sveta, sa terena gadosti, od obaveza, ličnih prevara i obmana, svaki od ovih leterarnih, a što ne reći i realnih junaka, ide nekom svom imaginarnom cilju, gde namernika očekuje zadovoljstvo i telesni užitak, a sve se događa u poslednjem decembarskom danu. Ipak nisu svi putevi oni kojima mislimo da se krećemo i ne dovode svi do željenog cilja, pa ni junaci ove pripovesti ne kontrolišu ni vreme a ni vlastito putovanje. Finalno usmerenje određuje neka viša sila, putnicima nepoznata, a tako moćna. Da bi se računi podmirili, svima je kao amanetno zaveštanje zacrtano da se u toj noći, tik pred novu godinu, nađu u toj sablasnoj kafani na sred druma, ili pored druma, kako god, u nedođiji svakako, poslednjem pribežištu za putnike čije se ovozemaljsko životno putovanje uveliko završilo.
     I onda se otkriva jedna bizarna pozorišna atmosfera u kafani, može biti ludnici, a pre će biti čistilištu. Izdvaja se osmišljen mizanscen, gde ini moraju zastati, kako bi razvrstavanje bilo konačno sprovedeno. Grešni i oni za koje više leka nema, idu pokorno tamo gde ih vodi zlo koje su činili, u večnu tamu, gde svetla iskra opraštanja ne postoji. Očigledno svi ogrezli u nekom grehu, koji poput ove četvorice poznanika i prijatelja iz različitih vremena, (ratnih ili poratnih) iščekuju nešto bezimeno, što će ih pokrenuti iz mrtvaje večnosti i sprati naslage prljavštine sa njihovih jadnih duša. Hleb i so,  kao hrana pročišćena ovde nisu od koristi, niti mogu utoliti iskonsku glad. A ta je glad u spoznaji istine a ne u praznim stomacima. Svako od njih ponaosob vaga količnu neiskrenosti sabrata i druga, upoređuje sa vlastitom pokvarenošću zlo koje je onaj drugi činio.
     Kafana u nedođiji, nosi ime Vranja Stena. Ona je mngo više od obične kafane, ali to  posetioci u njoj ne znaju. Ona je za njih samo je usputna stanica, sklonište od kijameta i nevremena a u stvari ona je omeđen prostor i posledlja šansa da se neko čudo konačno i njima dogodi. A čuda se pripisuju samo Bogu, smrtnicima ona ne priliče i ne pristaju. U tom prostoru, muziku koju svi iščekuju kao nagoveštaj zabave, ne prizvode ni instrumenti, a ni svirači. Zvukove proizvode heruvimi noći i bezimene sablasti. Ta željena muzika se rađa iz vanvremene tišine, dopire iza zavese koja skriva posetioce od onoga što ih čeka vani, ili ih deli od trenutka sudbinskog određenja, od kojeg svima ponaosob mnogo toga zavisi. Cilj kojem su se uputili (sasvim realni Kopaonik) nije daleko, tu pred nosem, ali kroz večnost se ne putuje kretanjem koje se meri vremenom. U tom kafanskom prostoru su svi oni zalutali i pobegli od svojih nedela. Zastali izvan vremena, da se okrepe, predahnu i nastave putovanje. I nisu oni, pomenuta četvorica bezdušnika, jedini gosti ove kafane. Tu su partizani i četnici, seljaci i građani, obesmišljeni intelektualac. I svi su oni zajedno gibajući vanvremeni dekor u jednom prostornom okviru i kipućem vrtlogu prošlog, sadašnjeg i budućeg.
     Greh ih je  smestio u ovaj vanvremeni tor bestijalnosti. I gresi koji su svi činili. Svi bez izuzetka.
    Konačno sve dileme i nedoumice rešavaju i odgovore daju poslednji gosti koji se sa zebnjom čekaju, dakle mlađani Gavrilo ( čitaj anđeo), prispeo iz samostana, čista duša, i njegov rođeni brat Armen (đavo), ovoga puta stvaran, gnojnih ruku kojem nokti stalno opadaju a novi izniču, došao iz nekog drugog sveta. Njihova priča uobličava ovu fantazmagoričnu skasku, iako ovo nije roman fantastike, a možda i jeste.
     Kako god Snežana Ćosić je našla obrazac da pomiri nepomirljivo, da razmrsli zapleteno, ( ono što je sama uplela) uz jasnu poruku da očigledno živimo u svetu u kojem normalnosti nema.
     Zarad razumevanja ove pripovesti, bilo je neizbežno da se malo dublje zaviri u sadržajnost romana, i ljudima sklonim ezoteriji ukaže da je (iako u borbi sa životnim nemoralom i mrakovima duše,) u konačnoj oporuci ovaj roman nije oda zlu i beščašću. Na kraju, ovo štivo ima afirmativnu poruku, koja ne oslobađa grešne od greha, ali greh raskrinkava, čini ga vidljivim svima.
     I na kraju nema upitnosti, jer ovaj roman Snežane Ćosić nije bez razloga naslovljen kao „ Balkan  Stanica“. Jeste da se radnja događ tu u okruženju, u prepoznatljivom miljeu, ali poruke koje se šalju sežu mnogo dalje, izvan ovih balkanskih vilajetnih tmina. Zlo nadire u najezdama iz svih delova ovog našeg i jedinog sveta. I to i jeste opomena i još jedna od vrednosti ovog romana.

Veselin Mišnić, književnik

 * * *

Snežana Ćosić  je srpska književnica rođena  u Aleksandrovcu  župskom.  Po vokaciji je doktor veterinarske medicine, specijalista mikrobiologije, a po opredljenju je pisac. Član je udruženja književnika Srbije i član je Veterinarske komore Srbije. Živi i radi u Beogradu.

Do sada je objavila romane „Ne lomi mi lojze, ne kradi mi grojze” (2016), „Stanica Balkan” (2017),  zbirku poezije, „Ljubi me” (2017),  prošireno izdanje zbirke poezije i dopunjeno kratkim pričama, “Ljubi me” (2018), dopisano i preuređeno izdanje romana “Ne lomi mi lojze, ne kradi mi grojze” (2019), drugo izdanje romana ˙˙Stanica Balkan˙˙ (2020)