Suncokreti - Marijana Lj. Jovanović

  Opet me je vetar zagrlio. Ovog puta mi se obraća poznatim glasom. Nosi me pored njiva rascvetalih suncokreta. „Maco, da li si pročitala lepšu ljubavnu pesmu od ove moje?“ „Za tobom se suncokreti okreću, je jedna od najlepših ljubavnih pesama koju znam. Zbog nje sam još više zavolela suncokrete. 

Putujemo sami u Karađorđevo. Selo sa dušom deteta. Sa čežnjom upijam svaku sliku. Rastačem radost u najsitnije delove i rasipam je po putu. Dišem duboko i nisam sigurna da li je java ili mašta koja mi lista po herbarijumu uspomena. Pažljivo osluškujem nežni glas koji mi recituje neverovatno lepe i poznate stihove. Vetar između ostalog volim i zbog njegove ponekad detinjaste naravi. Ali ovog puta imam želju da se više ne igra sa mnom, i da mi svaki čas ne odnosi i donosi stihove. Koliko god da se trudim ne uspeva mi da ga uhvatim i bar na kratko, makar u rukama ga zadržim. Srećna sam što imam fotografsko pamćenje pa sve slike neokrnjene sačuvam. Ne blede vremenom. Pripitomila sam ih.  Stalno su uz mene.

Po ko zna koji put uviđam zašto su suncokreti simboli sunca, svetlosti, vedrine, energije, života, vitalnosti i dugovečnosti. „Tata, ti si moj suncokret.“

Kao i uvek, vetar se stvorio usled temperaturne promene. Radost zbog dobijenog poklona je ugrejala sobu. Dobila sam cvet suncokreta u novembru, od meni izuzetno dragih ljudi. Mašta je proradila. Živa sam. Opet su mi vlažni obrazi. Za par dana, biće dve godine, kako se moj suncokret više ni za kim ne okreće.

* * *:

Marijana Lj. Jovanović, dipl. inž. elektronike. Rođena 1960 u Novom Sadu. Radi kao informatičar u Elektroprivredi Srbije. Objavljuje priče na konkursima regiona, u književnim časopisima: „Zvezdani kolodvor“, „Nekazano“, „Avlija“ i „Zeleni konj“. Objavila je svoju prvu knjigu priča „Ogledala“ kod Književne omladine  Srbije prijavom na njihov konkurs „Pegaz 2019“.