Suđenje

Suđenje

Okrivljeni pesniče, ustanite.

Napisali ste pesme u kojima

pogrešno vidite svet, onakav kakav nije.

Jesam.

Napisali ste da zeleno nebo uranja u more bez nadanja,

 da pesak senkom hvali devojku,

da drvo razgovara sa oblacima,

da u vama dva bića žive,

da kazaljke lažu,

da ždrebad plače za otetim majkama,

da misao izranja iz magle,

da se kroz trsku vuku uspomene,

da slavuji ćute zbog loših ljudi,

da su deca gladna i kada su sita,

da vozovi kasne zbog nekih suza,

da ljubav svetli u mraku....

Jesam.

Mač sad iz korica vadim

al' pesnik sam smeran,

nisam žedan krvi.

I čujte me sada, zalizani suci:

dal' videste ikad senku lepe žene što obalom šeta?

 Zar greh je pevati o tome!

Kriv, kažete , što dvojicu ja u sebi trpim.

 I jagnje i vuka, isto kao i vi.

Stalno ih mirim, pobeđuje prvi.

Kriv što svatih da kazaljke lažu!

Meni, eto, vreme često stoji

a treptajem jednim ode ceo vek.

Kriv što kažem da misao mi iz magle izranja!

Zar Vama, gospodo, svaku mis'o uvak Sunce prati?

Oslušnite glasove sa trga: povike i psovke izgubljenih ljudi!

Zar tu je mesto za pesmu slavuja?

Dal' su deca gladna i kada su sita!

Ljubavi su gladna a ne vašeg hleba!

To sam hteo reći. Kriv što kažem da voz kasni zbog prosutih suza!

Koliko je kovčega stiglo posle rata!

Morali su proći svi kroz ista vrata, a suze su potocima tekle.

Rekoh da u mraku ljubav svetli jako.

Dal' kriv sam što pamtim užarene oči one noći kada voleh Ženu!

U korice mač vraćam, nisam žedan krvi.

U pesmama ko krivicu vidi nek mač potegne dugi. J

a čekam,gospodo! Ko će biti prvi?

Kriv sam...

Mare Cicero