Tamara - Zoran Petković

Tamara

 Neko mi krade seno kraj Morave. Daleko je njiva i za mene i za svakoga. Nema puta, ali seno nestaje. Morava mi odmah ispod nekoliko stoga koje sam nekako naplastio. Ne treba mi ali mi žao da propadne. Još gore mi je da mi neko krade.Tu u toj nedođiji sam našao svoj mir. Tu niko ni dolazi ni prolazi. Lepo mesto za ribolov i već je počeo šaran da se javlja a onda to seno...Krivo mi je. Gledam tragove a ne vidim ništa. Šta da tražim po detelini koja na ovoj napuštenoj zemlji za noć poraste?

Jedan stog sve manji i manji. Rešim da čekam i čekam celi dan i ništa. Ništa ni sledeći. Ništa nije dirnuto i posmatram reku koja mirno teče.Tišina i samo šum vode mi govori da je sve ovo stvarno. Stavio sam tri štapa za ček, zakačio zvono i nadam se udariće nešto, zazvoniće. A stalno se okrećem kao svako koji nešto čeka i nečemu se nada. Krijem se iza poveće topole gde sedim i posmatram seno i Moravu i nebo i zemlju. Krijem se pored svoje njive od nekoga.

Tek kasno posle podne izdaleka vidim da mi se neko približava. Ide polako ali sigurno kao da je sve njegovo. Ide i vidim kako gazi da zna put i da mu nije prvi put ali mu ne vidim lice, još je daleko. Prolazi između topola i šibljara, pojavljuje se i nestaje. Odjednom nestade i ja se pritajih uz topolu i skoro ne dišem. Sada taj neko posmatra moje seno i gleda ima li koga ili se umorio pa seo da predahne, ko bi to znao ali ga nema. Čekanje se oduži. Odjednom iz stoga pojavi se ženska prilika u farmericama i u beloj marami. Nije gubila vreme i čupala je seno iz stoga i stavljala ga u džak koji je ponela. Valjda sigurna da nikoga nema sve je radila polako i odmereno. Još nisam mogao da vidim ko je, bila je ipak dosta daleko. Prišao sam kako sam mogao tiše i pazio na svaki korak, nisam dao ni trava da šušne a i ona je bila zauzeta i seno se lomilo u njenim rukama dok ga je stavljala u džak. Nije se više okretala i bila je zauzeta svojim poslom. Savila se i gazila nogom da sve više stane i čekao sam da se uspravi i da me primeti. Još nisam znao ko je ali sam čekao mada sam sve više gubio strpljenje.

Vrisnula je kada me je primetila. Naglo se uspravila i ukočila.

Tamara... prošaptao sam ja.

Zorane... vrisnula je ona i ostala ukočena od straha neznajući šta će biti.

A šta je moglo da bude i ja sam bio iznenađen i uplašen i uhvatih je za ruke više da smirim sebe nego nju. Prsti su joj bili vlažni i mirisali na travu, detelinu, Moravu, na zemlju koju su svi napustili i zaboravili. Drhtala je kada sam joj usnama dodirnuo prste na ruci i tiho zacvilela. Proradila je krv mlade udovice i ko bi mislio na kradeno seno koje je svuda oko nas mirisalo i opijalo nas.

Posle, zadovoljni u nekom blaženom svetu dok smo ležali pored načetog stoga prvi put sam se pitao šta ću sa Tamarom? Šta ću sa sobom?

Seno sam joj oterao kolima da se ne muči i nosi onaj džak i da se ne grebe po vrzinama nekada najplodnije zemlje. Sena će biti opet i tek sada imam kome da ga dam i razloge da kosim. Dođe onako kao leptirica kraj onih stogova i stane kraj topole kao srna uvek uplašena ali vrlo brzo mi prilazi i više se i ne okreće kao prvih dana. Ovde više neće biti nikoga i ovo je kraj sveta usred napaćene Srbije. Pošaljem joj tek ulovljenog šarana da ima za večeru ili riblju čorbu. Sledeći dan u svom lončiću zajedno kusamo riblju čorbu kraj Morave. Uvek se pitamo gde su ti ljudi otišli koji su ovde nekada živeli?

Tako nam prolaze dani. Šta ću sa Tamarom, šta dalje nikako da pronađem odgovor a vreme kao Morava nepovratno prolazi ili je sve otišlo već sve bestraga daleko i više nam nema povratka, ko će to znati a možda to više nije ni važno.

Zoran Petković

03.12.2010 godine Soči Rusija