Torba - Nada Karadžić

Torba

Moja školska torba je pošla osam godina pre mene u školu. Kako, pitate se? Tako što ju je prvo nosio moj stariji brat, pa sestra, pa mlađi brat i na kraju ja. Kad je stigla do mene bila mi je draga kao da je nova. Naviknuta da nosim stvari iz kojih su izrasli moja braća i sestra, bilo mi je potpuno normalno da nasledim i malu, braon školsku torbu. Moja sestra je tad uveliko nosila tkanu zobnicu preko ramena, a braća kao večiti studenti sveske u ruci. Prvi dan me pred školu dovela majka. Obukla mi novu haljinu i svezala lokne sa mašnom na vrh glave. Pre ulaska u učionicu mi reče, da od sutra idem sama u školu. Sećam se da su druga deca polazak u školu dočekala rado. Ja ne. Ko god me je pitao kad ću u školu svima sam odgovarala, da neću da idem u školu. Moje igre i nestašluci su mi bili važniji, pa nisam znala ni jedno slovo. Kad sam konačno shvatila da moram u školu, put od kuće do škole i nazad bivao je sve duži. Sve sam morala da vidim i čujem, pomirišem, dodirnem. Skitanje je postalo deo odlaska u školu, a kad su me uhvatili kompenzacija su mi bile vratolomije na školskoj ogradi. Prevrtanje i dubljenje na glavi. Moja školska torba je strpljivo čekala da završim sa ritualima i da konačno sednemo zajedno u klupu. Časovi su mi bili dosadni i bespotrebni i samo sam čekala zvono. Jednom sam otišla kući bez torbe, a jednom sam je zaboravila u školskom dvorištu. Sedenje na njoj je bila normalna stvar, pa sam često imala polomljene olovke. Gumice sažvakane, izgrižene i izbodene srcem od olovke. Kad sam završila prvi razred i prošla odličnim svi su se čudili, samo ja i moja učiteljica, koja je bila popadija nismo. Jednom me je tako počupala, da sam videla sve zvezde. Posle sam sve znala, jer strah od čupanja bio je jači od nagona za igrom. Kasnije je bila moja omiljena učiteljica, onako matora, brkata i ružna bila mi je najlepša na svetu. Kad sam završila akademiju sretoh je, ide s druge strane ulice, pomažući se štapom. Odjednom čujem taj glas, Milićević, koji me ukopa i noge mi se odsekoše. Pomislih, sad će štap da radi. Priđem ja skrušeno, a ona me pita šta sam završila? Odgovaram ko iz topa, pedagošku akademiju. Ona se smeje i poljubi me. Kaže, znala je ona da ću ja biti dobra, samo su me previše mazili. Pita me gubim li torbu? I toga se setila. Nasmejah se i rekoh, ne učiteljice. A ona će meni, od svih onih, koji su je nosili ti si bila najbolja. To zna i ona, ali ne ume da priča. Smejemo se obe, a ja pomislih Bože kad bi ona umela da priča, bile bi to najlepše priče, koje svi mi imamo i nosimo duboko u sebi. Moja, mala, braon, nasleđena torba.

Nada Karadžić