Ukleti motel - Tanja Ajtić

Ukleti motel

Stevan i Jovan su prijatelji. Stevan svoju grivu steže u dugi rep na leđima dok je Jovan krupan i ćelav. Otputovali su avionom u Arizonu da bi Stevan kupio veliki kamion. I ako će platiti dve avionske karte, u jednom pravcu, i na granici Kanade platiće carinu, opet će mu sve ispasti mnogo jeftinije nego da bi takav isti kamion kupio u Kanadi. Posle dobre kupovine krenuli su novim kamionom kući. Ostali su bez goriva na granici Arizone i Oregona. Parkirali su se blizu  jednog usamljenog motela. Padao je mrak. Hteli su da pitaju da li kod njih ima da se kupi benzin. Stevan je otišao do motela dok je Jovan ostao u kamionu gledajući mapu.

Bilo je to neko napušteno mesto. Posut sitan šljunak pomešan sa prašinom na parkingu. Škripi kada se hoda po njemu, kao da neko škrguće zubima. Ograđena terasa od drveta i stara vrata koja su otvorena. Na terasi dve drvene stolice za ljuljanje, nepomično stoje. Stevan ulazi u motel i stiže do recepcije. Ona je deo dugačkog hodnika. Problem je u osvetljenju. Sijalice se pale i gase, bez ikakvog ritma. Teško mu je da gleda kroz hodnik. Počinje da trepće i nazire police iza recepcije. Bilo je svega po malo. U staklenom frižideru su se nalazile i staklene flaše od Koka-Kole koje se više ne proizvode, čips i sve je bilo u prašini i paučini. Odavno nisu obnovljeni artikli. Pozvonio je zvoncem na pultu ali se niko nije pojavljivao. Pozvonio je ponovo. Ništa se nije događalo. Na kraju dugačkog hodnika bila su otvorena vrata i odatle se čula muzika šezdesetih godina sa nekog starog gramofona. Ploča je škripala i nije bila dobro podešena pa se zato i menjao zvuk. Nekome to nije smetalo, mislio je. Pošao je hodnikom, starim itisonom, osećajući buđ. Dozivao je ljude i počeo je da se ježi. “Halo, halo, ima li koga?” Zatim je stao i ako ga je muzika mamila da ide dalje. Vukla ga je. Trnci su mu prošli celim telom. Sledio se. Nikad u životu se nije tako uplašio. Grč u nogama. Ubiće me neko krampom, pomislio je. Ovaj motel izgleda kao iz nekog horor filma, rekao je sebi. Strah ga je još više uhvatio. Stao je na pola puta od vrata i izlaza. Na zidovima su oblepljene cvetne tapete koje su bile oštećene. Samo jedna slika. Slika nekih izmišljenih brojeva. Nije mogao dalje. Dlanovi su počeli da se znoje. Nije bilo jasno zašto niko ne zaustavlja gramofonsku ploču koja se zaglavila i samo šušti i ponavlja jednan te isti takt. Ponavlja jedno te isto. Uporno. Trebalo bi da pobegnem, sada je vreme, rekao je sebi. Krenuo je ka izlazu unazad polako kao da neće nekoga da probudi. Ne sme da izlaznim vratima okrene leđa. Šunja se a zatim što je bliži izlazu okreće se i ubrzava i na kraju trči. Panika. Sav se oznojio. Pogledao je za sobom niz hodnik i učinilo mu se da je video neku senku koja mu je prilazila i letela. Obris nekog čoveka sa bradom. Osećao je nešto kao da ga vuče unazad za kosu. Trčao je iz motela preplašen. Možda mu se od straha učinilo da je video duha. U ništa više nije bio siguran. Nastavio je da trči. Neki iznenadni jaki vetar mu je udario u lice vraćajući ga kroz vrata nazad. Toliko je duvao jako da su se drvene stolice na terasi zaljuljale. Svom snagom borio sa vetrom. Vetar je fijukao. Suzio je oči jer se i prašina podigla i tada je video tri stuba na kojima su postavljene lobanje bivola. Okrenuo se naglo i pogledao je pomoćne zgrade. Barake. Na nekim sobama vrata su bila otvorena a neka su bila zatvorena. Kroz otvorena vrata mogao je da vidi metalne krevete, stare dušeke, prašinu i prljavštinu. Kao da su neki zatvor ili logor, pomislio je. Vetar je udarao u otvorena vrata i pravio je buku. Vrata su se otvarala i zatvarala pri “udarcima” vetra. Našao se na pola puta od motela i kamiona gde je video Jovana koji je zagledan u mapu i ne primećuje da duva vetar a kamoli njega. Okrenuo se i drugi put naglo. Podigao glavu, pročitao drveni naslov koji je stojao iznad motela, gde je pisalo:” Ako si došao ovde, došao si slobodnom voljom i za sve nestale osobe mi ne odgovaramo”. Počeo je da trči ka Jovanu iz sve snage. Uleteo je u kamion teško otvarajući vrata zbog vetra.  “Bežimo, brzo!” skoro da je vrištao u panici. Jovan ga je gledao ispitivački. Stevan mu govori: “Pročitaj šta piše!” pokazujući na drveni pano. Jovan se sledio. Brzo su upalili kamion i pobegli što su brže mogli. Vetar im je duvao u leđa. Promenio je pravac. Noć je sve bojila tminom. Nisu znali koliko će izdržati jer benzina je bilo malo. Nisu hteli da se zaustavljaju. Bežali su dalje. Naišli su na nizbrdicu što im je pomoglo da sačuvaju benzin. A onda su naišli na pumpu. Spasili su se. Pobegli su od vetra i od ukletog motela. Dolaze do grada Eureka malo mesto pre San Franciska. Tu će prespavati. Stevan je tek tada Jovanu ispričao šta mu se desilo u motelu i dalje vidno uzbuđen. Da nikada više ne vide svoje žene i decu i to samo zbog jednog puta i kupovine kamiona koji mu je neophodan za posao. Ko zna šta bi se desilo i Jovanu.

U devet sati uveče, sve prodavnice, restorani u Eureci, su zatvoreni. Mrtav grad. Jedino je otvoren hotel u kojem su našli sobu. Naručili su picu koja je bila lošeg ukusa i preskupa. Ostali su gladni. Slušali su radio vesti pred spavanje. “U Arizoni nestaju ljudi u proseku osamnaest ljudi na dan”. Zgroženi su. Bolje se pokrivaju ispod ćebeta kao da je postalo naglo hladno. Nisu mogli da se uspavaju, ležali su ćutke razmišljajući. Sutradan su išli preko Feniksa i pustinje Doline Smrti, kroz Kaliformniju i Vašington pravo kući. Nisu mnogo pričali i dalje, razmišljali su kako imaju sreće u životu da su ostali živi. Dugo nisu mogli da se opuste. Osetili su olakšanje tek kada su prešli granicu i stigli kući u Vankuver.

Tanja Ajtić