Vera i nevera - Radojka Rea Sartori

Vera i nevera

Jednom sam imala svoju sobu
Bila sam dete
i iskopala sam na strani u zemlji rupu
Tamo sam se posadila
kao nakrivo nahereno drvo divlje ruže
i skoro čitav dan sam mogla da rastem rastem
i pratim sunce
Samo jednom i nikad više...
Jer sve posle toga bile su tudje sobe
U njima su se voleli tudji ljudi
radjali tudju decu
govorili stranim jezicima
disali tudjim uzdasima
kačili tudje zavese
i terali me s praga kao psa
Ja sam njima bila tudjinka
Jednom sam ostavila svoju sobu
svoju bednu rupu u zemlji
i iskorenila se skroz
Jednom sam sela u voz koji je kloparao
i otišao neznano kud
I sve je bilo uzalud
Uzaludni odlasci
Uzaludna vraćanja
Uzaludni računi i plaćanja
Uzaludni gresi i kajanja
Gradim svoj svet u knjigama
Čitav jedan kosmos uzaludnosti i besmisla
Čak su me i likovi iz knjiga lagali
Čak su me i oni ostavljali
ženili se udavali rastajali i odlazili
Zamišljena ljubav
Zamišljeni oblaci suze i svatovi
Bele haljine na nedostojnim ženama
Ponosni osmesi na muškarcima kukavicama
Prokletstvo što ga krijem medj crnim redovima
s decom iz kukuruza
s decom s kojom sam igrala žmurke
koja su me pljuvala i ime mi po drveću urezivala
Ja nemam svoju sobu i svoju kuću
i ne verujem nikome
Sigurna kuća ima dva kubika crne zemlje
i negde verno čeka na mene
A ko si ti
kad me vodiš do praga kuće
koja pred mojim očima ispari
svake jeseni
Brojim godine...
Ako me vodiš pazi gde vodiš me
Nemam ništa i svejedno mi je
da li ću umreti na tom putu
verujući ili ne verujući u ljubav i ljude
Biće onako kakav ti budeš

Radojka Rea Sartori