Vreme je da pustiš sećanja - Kristina Janković

Vreme je da pustiš sećanja

Kao devojčica  plašila se da ostane sama u kući. Čim bi majka otišla na posao, ona bi pospana ustajala i širom otvarala vrata kuće  i sedela na jednoj trošnoj, drvenoj klupici,  njišući bose noge, dok je sunce ne razbudi,  u blizini početne autobuske stanice, udišući isparenja nafte. Ponekad bi se krila  iza žive ograde, kad je stanica bila puna ljudi, slušajući brektanje autobusa, naročito onih zglobnih, iščekujući majčin povratak sa posla. Vikendom bi pošla peške u pravcu iz kog je očekivala majku da će doći, plašeći se da uđe u autobus, ali majka se nikada nije vratila.

Miris nafte  ju je neodoljivo privlačio i sada kao odraslu ženu ali nije mogla da pronikne u pitanje, zašto?

Sada je živela sa svojim suprugom u prizemnoj kući, u nizu načičkanih malih kućica, koje su iza imale male baštice, od nekoliko kvadrata, u siromašnom naselju u blizini reke. Nedaleko od njihove prašnjave ulice, nastavljala se šuma, a tri ulice dalje i reka, na koju bi pokatkad odlazila.  Vrućina se  skupljala u centralnom delu sobe u kojoj su spavali, preteći da im padne na glavu sa niske tavanice.  Ragastov na ulaznim vratima  beše oštećen od kiše, prozori su propuštali vetar, pa se činilo da će se kućica raspasti. Zbog ćutljivosti mnogi su mislili da je nema, čak  i glupa, a ona to nije primećivala. Posao van kuće je nije zanimao, jer bi to značilo i komunikaciju sa drugima.

Čim bi joj muž otišao na gradiliše, ona bi otvarala vrata i sve prozore, puštajući toplotu da se raširi po kući i počinjala svoj ritual čišćenja kuće, opsesivno, da bude sve čisto, kad ona dođe. Radila je brzo, u laganoj haljini, koja nije sputavala pokrete, bosa, sve dok ne bi videla da je kućica sva blistava. Uvek isti pokreti, koji se ponavljaju su stišavali davno potisnuti strah.  Sela bi na plastičnu stolicu ispred kuće, javljajući se komšijama blagim klimanjem glave, iščekajući muža, sa vezom u rukama. Osećala je da je majka naučila vezu, i da zbog nje radi, da bi je iznenadila kad bude svratila. Potisnuti ne znači i zaboraviti, ne blede sećanja utisnuta u um. Zima kao da nije postojala, sav život se dešavao od ranog proleća do kasne jeseni.

Kad ne bi radila, napali bi je njeni strahovi, nerealni, i osećala je da joj je nešto u umu, čega nije mogla da se seti.  Prozori nisu gledali u  reku, ali ona je čula pecaroše i osećala mirise koji bi vetar donosio. Iako je u kući bilo nesnosno vruće, ona nikada nije zatvarala šalone, ostavljajući otvorena i vrata i prozore. Noćna svežina je donosila komarce sa sobom.   Ipak, bilo je previše zagušljivo, toplota koja je njihov dom ulazila preko krova, vrata i prozora, nije mogla tek tako lako da ispari u toku noći, a oni nisu imali klimu, čak ni ventilator. Hladili su se promajom. Njen muž bi noću izlazio ispred kuće, sa flašom piva, pod bledim svetlom  uličnog osvetljenja, dok je ona spavala. Miran po prirodi, nije hteo da je uznemirava u njenoj opsesiji, znao je da će to proći, ako ostavi sve na Boga, u koga je neizmerno verovao. Šta ima sirotinja u životu, osim vere, i ako i nju izgubi, postaće još siromašnija!

Upoznao je preko njenog oca, koji je sa njim radio na nekakvom poslu, pa su svratili do njihove kuće. Otac nije razumevao šta se dešava sa njom, mislio je da je moguće priglupa i bolesna, davno se pomirivši sa sudbinom da će ona ostati neudata. Zato ga je začudilo pitanje tog mladog i krepkog mladića, da je oženi. Nije pitao zašto, samo je rekao da se slaže. I ona je to potvrdila.

 – Neka bude kako otac kaže!

Nije znao za strah svoje žene kad je bila dete, koji se ponekad  javljao kroz san, koji je ona ujutru zaboravljala. Zato je delovala odsutno, ćutljivo, zamišljeno, sa osmehom koji je značio pomirenost sa sudbinom.

Jednog podneva reka je donela miris nafte što je pokrenulo davno potisnuta sećanja, ono što je zaboravila još kao dete.  -Dođi, Silvija, dođi.- glasom mekim i toplim neko ju je dozivao. Bilo je neke nežnosti i blagosti u njemu. Ona krenu, u pravcu iz kog je čula glas. Ostavila je svoje kofe i krpe pred vratima, i bosa se uputila ka reci. Nikog nije primećivala na ulici, da li je neko prošao ili ne, a onda u blizini same reke ugleda devojku sličnu njoj, samo dosta sitniju u beloj haljini, osmehuje se i maše joj:

- Dođi, Silvija, dušo, dođi. Ja ću te osloboditi, vreme je da pustiš sećanja, da živiš. -  Kad se približila, devojka je bila kao devojčica, i postajaše sve manja. Gubila se u daljini.

 -Ko si ti? - upita Silvija. – Kakva sećanja? Ja se ničeg ne sećam. – sunce je jako pržilo, ona oseti mučninu i onesvesti se.

Čupalo je drveće njenu svest, bleskale su munje u sumraku pred njenim očima, ali nije dolazila sebi, nije mogla da otvori oči. Videla je milion ruku koje su izronile iz blata i rečnog mulja, hiljade ruku su kidale njen strah, obuhvatajući njeno srce prstima koje se pretvaralo u prah. Gurale su te ruke strah iz nje, govorile su neke usne, ali ona nije raspoznavala nijedne. Onda je naglo otvorila oči. Bila je sva prašnjava, u kosu su se zaplele čestice peska i zemlje. Ona se nekako pribra, pa ustade, i nespretno kao da tek uči da hoda krenu ka kući. Sunce je pržilo, njena svest se pomerila i beskrajni niz slika se odmotavao kao klupko. Videla je pred sobom lik svoje majke kao da je tu, i da majka u naručju drži bebu. “Majka se neće vratiti!”

Osetila je iznenadnu lakoću u koraku, i što se više približavala kući, kao talas su je zapljuskivala potisnuta i izbledela sećanja. Znala je da je imala sestru, koja je umrla ubrzo  po rođenju i da je njena majka potom nestala. Ona ju je čekala ispred kuće, očekivajući da majka izađe iz autobusa, sa osmehom na usnama. Umesto nje, nailazio je njen otac, već po mraku, rekavši: - Opet si tu! Neće se ona vratiti, dušo moja. ‘Ajmo unutra.

- Sigurno sam ja kriva.- mislila je kao većina dece koja su slušala svađe roditelja, ostavljajući krivicu na detetu. Kad je napunila petnaest godina, otac joj je rekao: - Mislim da si dovoljno velika da  znaš istinu. Tvoju majku sam mnogo voleo, a kad nam se rodilo to drugo dete, sa bolesnim srcem, ona to nije mogla da podnese, pa je otišla, nakon smrti bebe, da ne pokvari nama sreću. Beba je umrla posle tri nedelje, lekari nisu mogli tu ništa.

  - Majka će se vratiti, ako bude znala da je kuća sređena i čista, čistoća i svežina će je vratiti! – rekla je ocu. Nije vredelo da se ubeđuje sa njom. Možda žena nije ni živa. – Zašto je ostavila mene? Nije me volela? – usudila se da pita. – Ne, dušo. Ona je zaboravila put kojim bi došla. Nije to zbog tebe. – progunđao je otac. 

Silvija se sada svega sećala, magla što je godinama bila pred njenim očima, najzad se raščistila. Videla je svet u novim bojama, bez mrene, shvatila je zašto je toliko opsednuta čistoćom i mirisom nafte, koju je iznenada doneo vetar sa obale reke i znala je da je slobodna. Ustala je vesela, počela sa spremanjem ručka i muž je zatekao kako pevuši neku pesmicu sa osmehom na usnama. Počela je i da priča. Veče je donosilo neki davno zaboravljeni smiraj, a on je ne pitavši ništa za razlog te iznenadne promene i vidljive sreće na licu, prigrlio i rekao koliko je voli.

Mislio je ako je bude pitao nešto da će sreća odlepršati, ostaviti tamu u njihovim srcima. Bolje je ponekad ćutati.

Došla je i zima a na proleće jednog majskog dana začuo se i plač tek rođenog deteta iz kućice u blizini reke. Jedna starica, prolazeći tim krajem, začuvši plač deteta, zastade osluškujući. – Budi srećna! – reče i zahvali Gospodu na svemu. Nekada je i ona imala svoju porodicu, ali morala je da ih ostavi, krenuvši u potragu za svojim nestalim detetom.

Kristina Janković