Zabluda - Nikola Trifić

Zabluda 

Ne zameram ti...

Nisi ti slomila ništa što već nije bilo slomljeno;

pa, sastavljeno i zalepljeno,

osposobljeno da poleti dovoljno visoko

da može da doživi još jedan pad

i tresak od tlo,

praćen onim jezivim zvukom lomnjave krila.

Pad pored otvorenog groba;

suza koja kao prezrena žena miluje zemlju

u želji da iskuka još jednu šansu,

dok joj iza leđa negde svojim putem izmiče voljeno nebo.

Ne zameram ti...

Reći ću ti još i hvala.

Hvala za sve iluzije i zablude,

za neprespavane noći,

i tragom zore, krišom,

u nekom kutku između prkosa i nagona dočekana jutra.

Jednom kada sve prođe,

samo ćemo zablude i pamtiti.

Na njih ćemo se vrećati;

Samo će one nama delovati milo i drago,

jer su samo zablude podstaknute verom da je nešto mogće,

i da vredi.

Ko se za veru venča, od zablude se razvede,

i čim dođe sebi, ako imalo srca ima

sa novom verom pred oltar ode.

To je jedini dokaz da si živ,

i da si čovek.

A ti? Gde god da si, budi dobro...

Hodaj dugo;

hodaj neuspela revoluciju davno zaboravljenih snova.

Majko nerođene sreće!

Majko prazne utrobe

i punog kofera

raznih letova i padova

nada i razočaranja,

čipkastog donjeg veša

i svih onih plišanih meda otrgnutih od detinjstva

i uguranih u svet odraslih i svirepih ljudi.

Hodaj dugo;

sakrij oči iza tamnih naočara i ne misli na mene.

Ja jedno znam...

Tog dana kada sam se osvestio posle pada

i uzdigao nad lokvom sopstvene krvi,

pridržavajući se za slomljena krila;

prvi snagu u sebi iskoristio sam da se glasno smejem.

Smejao sam se kao lud;

smejao i zahvaljivao Bogu na padu...

Rekao sam: Bože hvala ti! Pao sam!

To znači da sam leteo.

Osećaj, neobjašnjiv ljudima koji gmižu.

Nikola Trifić

______________

Ilustracija: Free NET